Naterao me je da se toga dana osetim kao u svojoj omiljenoj Bouvijevoj (Bowie) pesmi.
Dečak sa zilion galaksija u očima i svetom sačinjenim od bezbroj fotografija.
Navukao me je na “Svemir” i jedne 80-te koje podsećaju na detinjstvo.
Smeje se, zarazno, osmehom na zilion i jedan način. Svako ko ga ne poznaje, u prvih 60 sekundi, pomisliće za njega da je “ispao iz filma nekog davnog vremena“.
Svojim fotografijama priča mi priču o surovoj iskrenosti i vraća me u trenutak u kojem i dalje čvrsto držim dekin fotoaparat, dok razmišljam o budućnosti, ispisanoj na tom starom analognom filmu.

Retki su oni ljudi koji svojim postojanjem i delima ostavljaju trag. To je bio dovoljan razlog zašto sam poželela da uradim intervju sa Stefanom Ćulafićem, mladim fotografom o kojem smo vam već pričali.

Foto: Stefan Ćulafić

Ko je Stefan Ćulafić, a ko Cully, Ćufta, Stef..? Čini mi se kao da postoji razlika među njima. Sefan je onaj koji vodi priču o umetnosti. Onaj koji je “the boss”. Odgovoran. Zauzet. Stef je dečak. Još uvek u 90-im. Voli umetnost, ali je okrenut i drugim stvarima?

Oduvek sam gledao da šta god radio, ne postoji nikakva prepreka koja bi me u tome sputavala. Da ne postoji nikakva stvar ili osoba koja bi me sprečila da radim ono što želim, ono u čemu bih možda mogao da se ostvarim ili bih smatrao da postoji nekakav, moj, lični uspeh. Tako da sam uvek radio ono što me interesuje i što me zanima. Jednostavno se zadesilo da to nije baš jedna stvar, nije jedna sfera, da to možda ne prenosi samo jedan moj osećaj, ili nekoliko njih, već više osećaja.

Na primer, preko muzike ostvarujem neke osećaje koje možda preko fotografije ne mogu i suprotno.

Kako izgleda tvoj svemir u koji voliš da pobegneš? Da li je nalik kluba Svemir u kome te viđamo jednom nedeljno za mix pultom, u 80-im?

Postoji razlika između mog idealnog Svemira i Svemira gde se dešava muzička magija.
U klubu, tom Svemiru, gledam da zadovoljim neke druge ljude prenošenjem energije i muzike koja meni izlazi iz srca, muzike koju ja volim, i po meni nema lepše stvari nego kada vidim radost u celom klubu, uživanje i bacanje koski dok puštam (smeh).
Dok je moj lični Svemir mesto gde gledam prvenstveno da zadovoljim sebe i pronađem svoj lični mir.

Foto: “Svemir”

Pored fotografije baviš se muzikom, ali i video produkcijom. Planiraš li da u budućnosti spojiš ljubav prema muzici sa fotografijom? Postoji li neka “uštekana” ideja o projektu koji bi voleo jednog dana da sprovedeš u delo?

To su neke stvari koje sam vremenom zavoleo, na kojima radim i u kojima gledam da se usavršavam. Tako da, kada je u pitanju video, ne mogu da kažem da se bavim time ili da sam u tome profesionalan.

Slično je i kada je muzika u pitanju. Mogu da kažem da postoje neke pesme i numere koje sede kući i čekaju možda neki dan kada će biti lansirane u javnost. To je ta neka druga priča koja me jako zanima a da nije fotografija, jedan takođe bitan segment u mom životu.

Kad god mogu uzmem neki instrument i sviram.. Sviram ga sa društvom, ili jednostavno pišem tekstove. Ako nekada budem izbacio neku pesmu, verovatno ću napraviti neke adekvatne kadrove po toj numeri. Za sada je to samo privatna kolekcija.
Istakao bih, da se ipak moj brat Đorđe baš pronalazi u tom muzičkom svetu i da nenormalno dobro peva. Uskoro bi trebao da izbaci album i spot (bićete obavešteni!). Preozbiljna priča je u pitanju.

Podeli sa nama svoju omiljenu pesmu.

Najteže pitanje Univerzuma, sigurno. Da probamo sa Indeksi – “Balada”.

Trenutak. Često zabeležen na tvojim fotografijama. Da li smatraš da slikavši ljude u različitim trenucima saznaješ više o njima nego što bi dobio u razgovoru? Šta je ono što želis da vidiš i za čime tragaš u tim “trenucima”?

Jedna od stvari za kojom NE TRAGAM jeste ta da nekada možda ni ne želim da čujem celu “priču”. Nekada uslikam neke ljude za koje mogu da kažem da mi nije bitna toliko njihova priča koliko preko te uslikane fotografije, uslikanog trenutka, pokušavam da prenesem, neku osobinu, neku crtu, notu, koja nema veze toliko sa njima lično.

Misteriozni momenat i baš ta situacija, na koju neću imati sve odgovore na pitanja kakav je neko na fotografiji ili kakav je kao osoba, kao ličnost ili kakav je trenutak… jeste apstrakcija u kojoj ti sam stvaraš sliku o svemu tome. Nekada želim da znam, ali uglavnom ne. Bitnije mi je da omogućim slobodu posmatraču da određeni trenutak fotografije doživi na svoj, jedinstven način. Bolje stotine raznih, tuđih opisa, nego jedan moj!

Foto: Stefan Ćulafić

Kada smo već kod trenutka… Koji je to trenutak ili fotografija u kome/kojoj je tebe neko uhvatio, a da je tebi najdraža?

Pa eto možda moja trenutna profil sika na Fejsbuku (smeh).

Osim iza objektiva, u jednom trenutku našao si se i ispred. Tvoje prvo modno iskustvo i otkud ti u njemu, uopšte?

Nekada, jednostavno, jedna profesija, ili jedna stvar koju voliš može da te odvede ka drugoj i ja u tome vidim čar života. Ne samo posla, nego i života. Naglašavam “života” baš iz razloga što nikada nisam ni planirao da se bavim nekim stvarima sa druge strane objektiva.

Jedne godine sam poželeo da budem deo BAFE-a, koga su pokrenuli mladi ljudi koji su se sami izborili za svoje mesto u modnom svetu. Hteo sam da sarađujem sa njima. Kontaktirao sam ih, pitao da li mogu da budem deo njihove priče i oni su se složili.
Imao sam organizovanu izložbu u sklopu festivala, a u jednom momentu su zatražili da budem i jedan od njihovih modela. Tada sam prvi put šetao pistom i to mi je jedno jako drago iskustvo.

Foto: Đorđe Ćulafić

Sukob ili jedinstvo tebe ispred i iza objektiva – da li si ti jedna te ista osoba, ili ispred objektiva prevladava tvoj “alter ego”?

Podeljena sam ličnost kada dođe do toga. Kada sam iza objektiva, tu imam mnogo većeg samopouzdanja, tu ja vodim igru i imam kontrolu nad celom situacijom. Dok sa druge strane objektiva, osećaj je malo drugačiji. Kao da sam go. Malo bude treme (smeh)

Foto: Đorđe Ćulafić

Postoji li nešto što pomisliš neposredno pre nego okineš dugme na fotoaparatu?

Samo da uspe! To mi je prva pomisao jer nekada to što vidim okom u nekim slučajevima uopšte ne bude kao što sam zamislio i tada se baš rastužim, ali uglavnom to na kraju ispadne okej jer baš jako poželim da ispadne dobro (smeh).

Koliko je u fotografiji bitno imati “muzu”? Šta je tvoj izvor napajanja i inspiracije? Da li je to osoba, neko sećanje, srećna misao; neko posebno stanje u kome se nalaziš, emotivna ispunjenost?

Energiju crpim iz svakodnevnih situacija. Dok šetam ulicom, dok razmišljam, dok ležim. Nemam samo jednu određenu stvar kojom se vodim, jednostavno, mislim da ta stvar vodi mene. Nije slučaj da moram da imam muzu, jednostavno me život kroz to vodi.
Život nosi milion i jednu situaciju, a ne znam koliko nekih situacija može jedna muza da nosi, i zato – choose life.

Foto: Stefan Ćulafić

Igra “svetlosti i boja” ili “svetlost i senke”? Crno bela fotografija ili boje? Šta je bliže Stefanu?

Crno bela fotografija. Nosi neku misterioznost sa sobom. Ta neka crno-bela varijanta ne znam da li mi više leži ili više volim da se izražavam kroz nju… Kroz Partizan. Šalim se (smeh).

Foto: Stefan Ćulafić

Kada držiš aparat, dve stvari su najčesće u priči – moda i spontani momenti. Spontani momenti predstavljaju izražaj tvoje čiste ljubavi, a modna fotografija?

Oba okvira me ispunjavaju, a ono što ih spaja i što im je zajedničko to je takozvani street style. Pored toga što predstavlja vid prihoda, predstavlja i način izražavanja; način na koji ja vidim modela, na koji prenosim kreaciju, situaciju, celu perspektivu u celini.

Foto: Stefan Ćulafić

Šta smatraš svojim najvećim uspehom?

Smatram da je moj najveći uspeh to što sam nekako uspeo da radim u životu stvari koje volim i da pored sebe time možda mogu da usrećim i druge. To sam oduvek želeo kao mali. Nekako sam se uvek plašio da ne pođem nekim stopama, da činim i radim stvari koje me ne zanimaju ili da ne upadnem u neki začarani limbo s ljudima koji rade neke stvari zato što su čuli da tako treba da rade, ili jednostavno moraju da rade.

Najveći fotografski promašaj? Savet za sve buduće mlade fotografe.

Sećam se jednog. Išao sam kroz blokove na Novom Beogradu i usput video neku grupicu ljudi. Bili su jako zanimljivi. Uperio sam objektiv ka njima, mislio sam da me ne vide, niti sam smatrao da je to nekakva bitna stvar da li me oni vide ili ne, ali sam u jednom trenutku bio siguran da su me primetili kada su krenuli da viču i idu ka meni.
Morao sam da bežim kroz blokove.
Savet: Nemojte da idete kroz blokove sa objektivom (smeh).

Kako izgleda tvoja ideja savršene sreće?

Zdravo okruženje. Bitno mi je ko je oko mene, s kim se družim, s kim se viđam, gde se krećem. Sve te stvari formiraju neki moj mali svet, koji je meni zapravo veliki.
Na neki način se ta idealna sreća može pronaći u tom okruženju koje sami sebi formiramo. Mi smo krojači sreće koja će nas pratiti.

Foto: Stefan Ćulafić

Bowie peva o Herojima. Svako od nas ih ima. Koji su tvoji “heroji“ u realnom životu?

Ovo pitanje mi se svidelo iz dva razloga. Prvi razlog je to što sam se uvek vodio nekom logikom da nije preko potrebno imati heroje. Imao sam omiljene bendove, ljude koje sam voleo, koji su me možda inspirisali, ali nikada nisam želeo da budem kao oni ili nešto što nema veze sa mnom, što bi na neki način narušilo moj indetitet.

Sa te strane možda ne bih imao heroja, ali sa druge strane, zbog čega mi se i dopalo ovo pitanje, jeste zato što ako bi baš morao da biram, možda bi to bio baš Dejvid Bouvi (David Bowie).

Po čemu se slike Stefana Ćulafica izdvajaju? Šta je to što želiš putem svojih fotografija da poručiš svetu?

Iskrenost je u stvarnom životu za mene jedna od ključnih stvari bez koje ne bih mogao,
a sa druge strane to mi je i cilj koji želim preneti preko fotografije. Želim preneti tu emociju iskrenosti.

Foto: Stefan Ćulafić

Koliko fotografija zaista promeni čoveka. Koje su ključne razlike koje možeš indetifikovati pre i nakon početka bavljena fotografijom?

Fotografija sigurno sa sobom nosi neke promene, ne znam da li je isto kod svake osobe, verujem da nije, ali ja sam kod sebe primetio neke pozitivne promene koje su uticale i na moj život i na moju karijeru. Naučio sam da budem strpljiv i iznad svega, da mnogo više cenim “trenutak”. To su mi dve ključne stvari.

Foto: Stefan Ćulafić

Kažu da ljudi koji se bave fotografijom često svet oko sebe vide kroz idealne kadrove. Viđaš li ti oko sebe takve prizore kada izađes sa gajbe bez fotoaparata?
Kakav je tvoj pogled na svet i svakodnevni život?

Idealni kadrovi postoje samo kada NE ponesem aparat sa sobom (smeh). Zato sam možda i krenuo da fotografišem. Jedan od razloga je bio i taj što sam oduvek želeo da prenesem taj, ne znam da li se on baš tako naziva, ali ga ja zovem – “filmski kadar”. Tako sam ja doživljavao neke idealne momente iliti kadrove dok sam još bio klinac. Ti “filmski kadrovi” su mi uvek bili – ovo moram da slikam, ovo moram da zabeležim, ovo moram da prenesem, ovo moram da čuvam.

Tebi najdraža fotografija koju si objavio i razlog zbog kojeg ti je najdraža?

Crno – bela fotografija devojke na Kosmaju. Lično u meni budi dosta emocija, a sa druge strane ima neku notu iščekivanja, misterioznosti, što mi se dopada.

Foto: Stefan Ćulafić

Ambicije?

Smatram da imam velike ambicije, ali da opet ambicije treba da prate i druge stvari. Strpljenje. Trud, rad i jaku želju da se te ambicije ostvare i da konstantno radimo na njihovom ostvarivanju.

Pokušavam da težim ka usavršavanju. Pronalazim čar života u tome što nikada ne stajem sa stvarima koje me ispunjavaju. Za mene ne postoji nikakav krajnji cilj ambicije, već to posmatram kao kontinuirani proces koji traje.

Koji bi soundtrack pratio trenutni Stefanov život i rad?

Elvis Presley – A Little Less Conversation (smeh)

Opiši u jednoj reči metaforički svoju energiju?

Paleta boja.

Slikala nas naša Naja!@ Zaokret

Otkrij nam zašto ljudi treba da zapamte Stefana Ćulafića?

Ovo ću ti možda poslati naknadno (smeh).

Ostaviće za sobom fotografiju koja je iskrena.

Naslovna fotografija: Jovana Golubović

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite Vaš komentar
Molimo vas unesite Vaše ime ovde