Ušao sam u vaš život u posleponoćnim časovima. Putovao sam dugo, automobilom, sa dve devojke i jednim dečkom. U Kruševcu su mi ostali mama, tata, seke, bate. Bio sam tužan kada smo se razdvojili. Možda su mi videli suze u očima. Ali, bio sam i srećan, nekako. Bio sam i dobar, nisam se migoljio, nisam lajao.
Posle duže vožnje, stigli smo u Beograd. Dočekala me je jedna teta s naočarima i jedan brkati čika. Bio sam pomalo uplašen. Stajao sam, nesigurno, gledao ih i nisam znao šta da radim. A onda me je brkati podigao i nežno zagrlio. Nešto mi je pričao. Ja sam se malo vrpoljio, ali sam ga prihvatio. Sviđam im se, izgleda.
Dakle, to je moj novi dom. Malo sam njuškao okolo, mislio da ću ugledati ponovo poznata lica, ali ih nije bilo. Taman sam hteo da se ponovo rastužim, kada su ovi novi počeli da me maze. Bilo mi je toplo. Kasnije sam zaspao na krevetu kod jedne od devojaka. Sanjao sam Kruševac. Majka me je lizala. Bio sam srećan.
Probudio sam se u nekoj kadici na mekom jastuku. Počelo je upoznavanje. Malo sam jurio, malo sam ih grickao, malo lizao. Najlepše je bilo kada su mi dali da ručkam. Pa i nije loše ovde. Izgleda da me svi vole. Počeli su da me uče, gde da piškim, gde da kakim. Henri, kaki na pelenicu! Ajde Henri piški tu, tu. Ponekad bih pogodio, ponekad ne. Malo su me grdili kada bih to uradio na tepih. Ma, ne volim tu novinu po guzi. Hteo sam da zalajem, ali… nešto slabo je to izgledalo.
Negde u izmaglici pojavila bi se moja mama koja mi je nežno govorila: Henri, kaki na pelenu, slušaj ih, oni te vole. E, onda je sledila nagrada. Dobijao bih keksić. Njam, mnogo je ukusan, ali je nešto mali. Onda bih ja vrtreo repićem, lizao im ruku. Mogao sam i da ih gricnem što keksić nije malo veći, ali…
Vodili su me napolje, umotanog u neko belo ćebence. Bio sam dobar, nisam se vrpoljio. Onaj brkati mi je nežno pričao kako ću da porastem i da jurim neke ženske. Govorio mi je da sam još mali i da ću da porastem veliki. Ja bih se okrenuo, pogledao ga, malo bih ga liznuo po licu i nastavio da gledam gde se to nalazim.
Onda su me odveli kod nekog čike. Govorili su da je to doktor za kuce. Gledao me je, a ja sam bio uplašen. Podvio sam rep i ćutao tresući se. Taj mi je seckao nokte. Hteo sam da ga gricnem, ali me je brkati umirio. Joj, da ne zaboravim, mnogo sam smrdeo pa su me okupali. Ćutao sam, baš mi je prijalo, a i pokazao sam im da znam da plivam! Svi su se radovali, smejali. Bože, baš su ovi ljudi smešni.
Posle su me mazali nečim da me ne grickaju ove crne buve koje sam poneo sa sobom. Imao sam i posete nekih devojaka i mladića. Dobio sam poklone. Rastem polako. Merili su me u nekoj prodavnici. Porastao mi je repić i još nešto, ali još nije lepo da o tome pričam. Dobio sam neku mnogo lepu kost za grickanje i lopticu. Kupili su mi i nešto za šetnju. Nisam baš najbolje razumeo zašto mi to stavljaju. Prvo su me umotavali u ćebence. O kako je lepo šetati. Bio sam slobodan da njuškam. Bilo mi je malko hladno, ali sam se pravio da nije.
Stalno mi pričaju o nekoj boci i da ću posle moći da izlazim napolje. Malo mi je dosadno u kući. Ja volim da trčim, da njuškam, da grickam, kopam. Učim svaki dan ta neka njihova pravila. Te Henri fuj, te Henri sedi, stoj, te Henri miran… Sviđa mi se to ime. Znam da sam to ja.
Ne volim kada sam u kazni. Sam. Počinjem da cvilim, mjaučem kao neka mačka. To baš nije lepo, ali učim. Mnogo se radujem kada čujem zvono, jer znam da dolazi neko ko nije tu. Moja K. I to sam naučio, vodila me je u neki drugi stan. Ona tamo radi, nešto piše i priča sa nekima. Imam i svoju tetku, tako ona kaže i znam da me mnogo voli. Kao i svi.
A onda je došao i taj dan. Išao sam kod onog doktora. Baš mi nije bilo lepo. Prvo me je slušao na neke slušalice. Onda mi je stavio nešto u guzu. Kažu da mi izmeri temperaturu. Dobro, i nije bilo strašno. A onda… onda mi je dao bocu. Joj, mnogo me je bolelo pa sam morao da ga gricnem. Brkati me je držao i umirivao. Opet su me merili. Kažu da sam porastao još malo i da sam se ugojio. Volim mnogo da ručkam. Ali, stalno mi je malo. Ja bih još. I onda se setim, biću dobar i dobiću nagradu. To su naše, pseće fore.
Prvo sam malo kunjao posle boce. Bolelo me je, ali sada je prošlo. E, sad čekam da ispune obećanje. Čekam da me izvedu da šetam. Pa ja sam samo obična kuca koja voli da šeta. I još nešto, mnogo ih sve volim. I što je najvažnije, vole i oni mene. Baka, kako kažu, ona je najosetljivija i ne voli da me kažnjavaju. Ali neka, to je deo mog odrastanja.
Mami, tati, sekama i batama u Kruševcu poručujem: Ovde sam srećan. Volim vas, ali volim i njih. Ne brinite. Vaš Henri.