Uvek nekako ovaj decembar prođe u mamurlucima i gozbama. Dvanesti mesec u godini je oduvek bio pun prazničnih očekivanja, iščekivanja, radosti i euforija, kao da ti datumi imaju čarobnu nit koja naprasno usrećuje narod i daje im nekakvu metafizičku snagu da izguraju sve ostale nedaće do kraja.

Dobro, dobro, znam ja da to je to ljudima poslednja slamka nade u ovoj tmini, ali, pre nego što krenem da kradem Božić, započeo bih pričicu tamo negde u Decembru, devedeset i treće, tačno pre četvrt veka, kada sam ugledao svetlost operacione sale u Narodnog fronta.

Za tih dve i po decenije selio sam se tamo-vamo po Beogradu; krio se po skrovištima i podrumima od bombi; posmatrao ukućane koji zablenuto na televiziji prate scenu kako uplašeno obezbeđenje ubacuje ranjenog premijera u kola; svedočio raspadu braka roditelja; završio usrani fakultet sa kojim mogu guzicu da obrišem; počeo da se bavim najgorim zanimanjem na svetu; prebacio preko glave raznorazne depresije i anksioznosti; projurio u prethodnih deset godina kroz svaku kafanu, klub, diskać ili ćumez koju je srpska prestonica mogla da ponudi – ali, opet, kada staneš malo, uhvatiš daha, sve je to i dalje ništa. Dvadeset i kusur godina srpcanih u guzicu u kojim se, ruku na srce, nije nešto naročito desilo.

Prvi januar ovde nikada ne svane
stocksnap

Mnogi vole od svojih života da pišu romane, ali, oprostite, nije svaki život toliko zanimljiv. I dalje smo mi na kraju dana, u ovom slučaju na kraju godine, obični, zarđali šrafovi osuđeni da budu za jednokratnu upotrebu. Koliko god se vraški trudili da na Instagramu i Fejsbuku prikažemo kako se cool provodimo, kako smo mnogo happy, kako nam je važno da su oko nas family & friends – nekako sve ovde sve to ispadne nakaradno i tragično. Jer živeti u ovakvoj Srbiji, u ovakvom okruženju, i govoriti da si happy jeste ravno patološkom laganju.

Da ne skrećem sa novogodišnje teme; dakle, ovo predgrađe Evrope je preko sebe preturilo još jednu sirotinjsku godinu punu jada i čemera. Jer, dragi moji, ovaj nesrećni vir nasred Balkana je u stvari jedna odurna bajka sa nesrećnim završetkom.

Zašto nesrećenim? Pa, u Zemlji Dembeliji, kao što je ova, uprkos svojoj nemaštani, ceo život se mladeži titraju jajca, potura sve pod nos, mazi po glavi, viče: “Pa, nemojte ga, pustite, ima vremena”, i tako se uglavnom od njih pravi gomila nesposobnjakovića, a onda će se jedno jutro – ta ista gomila dece probuditi sa dva’est, nedajtibože, trideset i kusur godina bez igde ikoga, igde ičega, bez jednog jedinog dana radnog staža sa debelom nezainteresovanošću za bilo šta u svom životu, tražeći od Zemlje Dembelije koja ih je takve odgajila svoje parčence ubuđalog kruha.

Prvi januar ovde nikada ne svane
stocksnap

I odjednom, od želje da što pre porastemo, budemo svoji ljudi, pričamo kako imamo dovoljno godina da sami odlučujemo – dobili smo ustajanje za posao po mraku, plaćanje računa, deprimirajuću anksioznost, hroničnu depresiju, poremećaj ishrane, ćoravljenje ispred ekrana, i lezanje ponovo u isti taj krevet iz kojeg smo jedva ustali. I tako svaki dan, kažu, do kraja života.

Zato od Novih godina tripujemo nove početke, ne uviđajući da su, zapravo, one naš mračni limbo. Jer ovde se svaki dan čeka ta Nova godina uz iće, piće, veselje, viski, vinjak, vatromete, prasetinu, belo, trubače, đuskanja do zore i pijano arlaukanje – ali je nikada ne dočekamo. Nikada ovde neće svanuti Prvi januar, već ćemo ostati zaglavljeni u pet minuta do ponoći, gde ćemo, do besvesti i nazad, čekati, onako znojavi i usplahireni, Bolje Sutra koje jebeno nikada neće doći.

Novogodišnji preliv od psihoze i mamurluka