Pre nego što sam počeo da pišem ovaj tekst – bila je to nedelja, prvi januar ove mlade godine – imao sam poplavu krvi iz obe nozdrve, prividni trip slomljenih kostiju, suicidalni mamurluk, koru drveta tamo gde se nalazi grlo, nadolazeći kancer u plućima od tri pakle cigareta u prethodnih 24 sata, predinfarktno stanje, mozak iskidan na rezance, i nimalo volje da preživim taj dan. Stoga, pisao sam ga iz dva puta.

Svake godine, ista pesma. Pre samo mesec dana, tamo negde na početku decembra, kada bi me neko pitao onu poznatu zimsku krilaticu: “Gde ćeš za Novaka?”, ja bih mu, na jedan fini način, objasnio koliko me zaboli Crvendać, u tom trenutku, za tu proslavu.

A onda, već sredinom decembra, stvar, ipak, pomalo kreće da se lomi. Nije baš svejedno kada još nemaš nijednu pravu ponudu za doček, koliko god bio dobar novogodišnji program na televiziji. Imaš dvadeset i kusur godina, i ne želiš, barem ne još, da budeš toliko jadan, i da ostaneš kod kuće da spavaš.

U tim prvim trenucima panike, poslao sam golube pismonoše na raznoranze strane sveta sa iskopiranom porukom: “De ćeš za novaka?”, misleći da se privalim negde. Odgovori su stizali, u fazonu, kako još ništa niko ne zna. Ali, hvala nebesima, ubrzo sam se snašao, i sa starim društvom zaglavio na nekoj gajbi u Ustaničkoj.

Jezivo je samo pomisliti, koliko se prosečan građanin, ovog kazamata od države, može istrošiti u januarskom periodu. Po sopstvenom iskustvu, januar važi za mjesec pun mamurluka, troškova, većih kilograma i visokih računa.

Njegov praznični preliv, koji samo ublažava njegovo psihotično dejstvo, toliko omamljuje moždane vijuge, euforičnim orgazmima, raznoraznih proslava, dočekivanja, okupljanjima, ponovnim viđanjima, da, tek onda, kada stigne februar, čovek se osjeća k’o opičen mokrom čarapom. Pa, sav onako onesvešćen, od pomešanih kalorija i promila, pokušava da dokuči gde su nestali njegovi novci. Kako to, da svake godine, on potroši više nego što je zaradio, a da, nekako, bog te maz’o, ni ne oseti.

U kojoj to zemlji možeš, od Svetog Nikole do Svetog Jovana, da jedeš k’o kralj, da trošiš k’o pijani baron, a da ostatak godine stavljaš magnet na merač za struju, kradeš toalet papir sa posla i duguješ novac svim živima?

U poslednjih, evo, 23 godine, svaka novogodišnja žurka, na kojoj sam bio, koliko god ona, kada se malo bolje pogleda, bila najprosečnija, opet nekako ostane u tamnom vilajetu uma, koji me zlokobno podseća i zadirkuje, kako sam, pak, mogao malo manje da se uneredim. Interesantno je, sada kada pokušavam da premotam film, da se tog dela oko ponoći – kada u većini slučajeva cepa Bregović na zvučnik, a mi se grlimo i ljubimo – uopće ne sećam.

Mada, evo, setih se jednog. Pre neke četiri godine, tek smo krenuli na faks, bila neka žureza u Resavskoj, u kafiću, ja se pocep’o k’o zverina, ali sam bio pribran. I sada, kako sve to ide po redu, u nekom opakom delirijumu, baš u ponoć, ja krećem da se grlim i ljubim sa svima, kao sa najrođenijima, čak nisam ni gledao sa kime. Zatvorenih očiju, urlam, skačem, bacam se po prisutnima, i samo, u jednom trenutku, čujem: “Brate, nemoj u usta!”, kada ono moj najbolji drugar. To, primera radi, je sećanje sa kojim ne znam šta da radim.

Isto to veče, odnosno već, bogami, jutro, nakon lumpovanja, našao sam se još jednim ortakom u nekom, kao, muzičkom studiju na Vračaru. Bogo moj, čega je sve tu bilo, kakve su samo to novogodišnje halucinacije izvirale pred mojim očima.

Siguran sam da jedan prosečan obožavalac novogodišnjih proslava ne bi mogao da izdrži to što je mlađani Nikola Krstić tog jutra sve mogao da pregura. Sve ono što je njegova iskrivljena slika mračnih komora uma mogla da mu priušti, u toj podrumčini, veličine dva sa dva, njegov racio je pokušavao da mu ublaži, koliko-toliko, kako ne bi ostao šašav. Ali, posledice su, ipak, ostale.

Eto, zmijurina anksiozne paranoje mi se, trenutno, obmotova oko kičmene moždine, kada samo pomislim na tu novogodišnju noć. I da, ne kajem se zbog toga. Dapače, to mi je bila jedna od jačih žurki za Novu godinu, ali, nažalost, taj kontinuitet nije zaostajao ni tokom tekućih leta gospodnjih.

Da se razumemo, nije da ne volim Novu godinu, nego ne volim što nisam dovoljno zreo za nju. Jer ne znam da kažem sebi kada je dosta. Što ću i ovaj, kao i sledeći, januar provesti u alkoholisanim blekautovima. Što mi mamurluci traju po dva dana. Što potrošim novac na razne, otrovne pošalice. Što mi je, u tim danima, najbolji ortak “Brufen”. Jer, bez njega, ne bih mogao ni da napišem ovaj tekst. Jer mi je već muka od januara, a tek je počeo. Jer ne mogu da se pravim da je sve u redu – kada nije. Jer, u stvari, je užasno.

Ali, dobro, ne žalim se…