Sve više se po čaršiji šapuće i propinje o najezdi novinara, kolumnista i ostalih bogom datih, kako to obični smrtnici kažu – džabalebaroša, da nam kroje medijski univerzum. Mada, ima tu neke, sunce im poljubim, istine, jer se svaka šuša danas, od Subotice do Kosovske Mitrovice – čim nakucka prvi tekstić, objavi to na svim nalozima socijalnih sokoćala – a zatim, odmah na onoj info tabli promeni zanimanje u novinar. Još gore, u kolumnistu.

Naravno, prvo ide najlepša stvar sa kojom se susreće, a to je poplava zvezdano beskrajnih pohvala o tome kako dotična osoba predobro piše: “Bravo, sve si rekao”; “Svaka ti k’o Radašinova”; “Ajde, čekamo prvu knjigu”; “Jebote, bolji si od Bukovskog”; “Ni Marić ti nije ravan”…

A onda – nakon svih tih krunisanja, hvalospeva i našminkanih priča – vrag dođe po svoje. Uglavnom u jednoj rečenici. U komentarčiću ispod teksta. Anonimno, razume se, sa lažnim nadimkom “Đoko”, “Pero” ili “Lazo”. U kojem piše da je tekst krš – što u većini slučajeva jeste – što je i normalno.

I to je ono sa čime će se Vajb najverovatnije susretati u svom početku. E sad, pitanje je da li će uredništvo biti spremno da dozvoli tako nešto, ili će sve biti buji-paji, ne bi li se novinari ununali u kolevci amaterstva. Ali, ako sve bude krenulo dobrim tokom – a svi se valjano nadaju tome – komentari će biti ti koji će oštriti novinarsko perce. Nadahnjivaće ih da traže rupčage u tekstu, da budu samokritični, ili da se, u krajnjem slučaju, manu ćorava posla i zahvale urednicima na njihovom pozivu.

Sve između toga je agonijsko mučenje.

Prvo, kada se portal pojavio, bila je histerična reakcija: da, da, da, još jedan gradsko-urbani-isfolirani portal na ovoj deponiji đubreta nazvanoj Internet. Odmah nakon toga, malčice sam pročačkao ovu virtuelnu jamu, i nisam baš mnogo toga našao. Svega je bilo nekoliko sličnih. Takođe, ciljni posetilac novootvorene radionice – koliko sam razumeo – je mlado ljudsko biće zarobljeno u ovoj državi, time što se rodilo, u potrazi za malo razonodnijim temama, da vidi šta je u modi da se nosi ove zime, ili kako je Bijonse prevarila Džejzija, ili zašto se Hari Poter navukao na piće, ili šta ima večeras u gradu.

Ipak, sve je to lepo, krasno i divno, ali po nekom dvogodišnjem, nejakom iskustvu u novinarskom svetu, nešto mi govori da ovaj sajt ima božanstveni potencijal da napravi nešto od sebe. Ili da ode na smetlište povijesti, kao i svaki drugi. Ali, kao što i sami svi znamo, taj potencijal će u jednom trenutku morati da se natoči novcem, koji uglavnom oskudeva u ovoj ukletoj profesiji.

Kada se samo setim, pre par meseci, bilo je tu raznoraznih neradih pustolovina, kroz koje sam prolazio sa svojim vršnjačkim kolegama, sa nešto većom ekipom nego ovom koju sada Vajb čini, na tu i tamo nekim mladalačko-studentskim redakcijama – koje nisu imale prostor, jasnu ideju, ljude na raspolaganju, umeće da naprave ravnotežu, već, sasvim naportiv, jednu pretrpanu kolonu wannabe maštavaoca, psihologa, velikih pesnika, mudraca i kojekakvih ostalih isfrustriranih bitangi i bandgolavih protuva, koje su pokušale da pronađu svoje mesto pod štitom novinarstva.

Jedno vreme – dok sam uređivao studentsku rubriku za jedan, sada već upokojeni, portal – skužio sam da nema poente objašnjavati nekome razliku između dopisa i autorskog teksta, ako on to sam nije mogao da razbira. Drugim rečima, ne može svako onda ni da bude novinar, jelte, ako pođemo od tih osnovnih stvari.

Bilo je tu i onih lucprda koje su svojim nadasve prekriveno-erotskim citatima i delirijumski nabacanim rečenicama, koje u većini slučajeva nemaju veze jedna sa drugom, niti imaju bilo kakvu vrednosnu formu, nego su samo služile da ispune nedeljnu kvotu tekstova. Ruku na srce, one su doista mislile da znaju da proniknu šta se dešava u mozgu čoveka, ali su na kraju uglavnom bili urezani u zid srama, kada bi im neko ispod teksta napisao, baš ono što sam na početku naveo. Da se ne ponavljam.

Tu je bilo i te kakvih umišljenih glavica, kojima je neko rek’o da dobro pišu, pa su pred mojom nezasluženom dobrotom glumile sve moguće oblike neuroze, jer sam im na jedan jako fin način pokušao da objasnim da treba da promene jednu rečenicu. Ili dve.

Ali, nisu oni krivi, već ljudi oko njih koji ih ohrabruju da to rade, umesto da im kažu: “Prijatelju, zajebi radnju!”.

Razumem da ovaj sajt posećuju prijatelji, cure, dečki, rođaci, kumovi, seksualni robovi, ljubimci, papagaji, kuce, prasići, pokojne bake i mace, i znam da – dok čitaju njihove, pa i ovaj moj – smišljaju kako da im kažu da je tekst, ipak, nekako dobar, iako to sami znaju da nije.

Naravoučenije za sve njih: bespotrebno hranjenje ega izaziva tiraniju istog. A tiranija se na kraju loše svrši. A svi znamo da loše svršavanje nikuda ne vodi.

Što bi jedan moj stariji kolega rekao, kada su ga pitali šta bi poručio mladim novinarima: “Neka promene zanimanje!” Kratko i jasno…

Srdačno,

Nikola Krstić

Izvor fotografija: giphy.com/