Život je samo delić beskraja… Rađamo se, živimo, radujemo se, tugujemo, slavimo, žalimo, pričamo, ćutimo, smejemo se, plačemo… Skupljaju se uspomene, lepe, ružne. Nekoga više nema u mom sokaku, rekao je naš Mika Antić. Život ide dalje. Proleće, leto… Eto, baš u to proleće, kada se sve ponovo rađa, kada opojni mirisi prirode počinju da bude sva čula, kada se približi april u Beogradu i krenu pupoljci, čovek oseti i ushićenje, ali i neku prolaznost. Sve je isto, samo nekih nema. Novi život je tu. Bebe uče prve korake, nasmejane tate i mame, bake i deke. Prve ljubičice promalju. Sipi prolećna kiša, pa sunce… Rađaju se prve ljubavi, ružičaste naočare, osmesi i leptirići u stomaku. Neki žure na posao, neki čekaju penziju. Nedostaju mnogi dragi ljudi. Nedostaju ali su tu, u nama.

Moj otac, vojno lice, strog po profesiji, ozbiljan, intelektualac… Voleo je Džimi Hendriksa. Nemoguće, ali ipak je bilo tako. Ne znam gde je sada, u stvari, znam, i znam da bi se nasmejao. “Ostavi“, rekao mi je jednoga dana, odsečno, vojnički, kada je došao sa posla. Dobra je to muzika. Nisam mogao da verujem, ali…

Ovu pesmu je voleo!

Moja majka, koja me je toliko volela, što je valjda i normalno, bila je sasvim obična, a tako posvećena, obojici. Najčešće tužna zbog moga oca, koji je umro relativno mlad, poštena, smerna, sa previše ljubavi prema svom sinu. Radovala se novom, ali je previše živela u prošlosti. „Ko zna zašto je to dobro“, čujem njene reči. Umrla je u martu, pre aprila u Beogradu. Volela je april. Valjda je tada upoznala svoju ljubav, moga oca.

Ponovo je proleće. Mart je u duši. April je tako blizu. Ljubav je večna, od smrti jača. A mi prisutni, zadovoljni smo sobom, baš takvim kakvi jesmo. Kakve su nas stvorili. Ne bojimo se života. Ljudi smo, koji umeju da poštuju prave vrednosti. Da se radujemo sitnicama. Znamo da je puno onih koji nas vole i poštuju baš takve. To je vredno sreće i života koji živimo. Ponosni smo na proleća u kojima su oni bili mladi i radovali se našim prvim peticama, ljubavima, brinuli sa nama…

Nema više mnogih, ni mog tasta, kog sam voleo kao oca, ni tetke, moje druge majke, ni mog najboljeg druga, ni Gage Nikolića, našeg Prleta… Ali kao da su tu. Ovo je i njihovo proleće. Možda su se ponovo rodili, negde… Voleo bih da je tako. Neko je možda ova ptica u letu što kruži nad Beogradom. A možda je ona srpski vonjik, što žuri ka Krfu. Samo anđeli imaju krila.

Proleće je i sve se ponovo rađa. Imam pravo da verujem u najjaču silu na svetu koju im šaljem kroz ovaj spomen. Svi oni voleli su proleće. Imalo je i zašto.

Autor: Petar Bijelić