Prva stvar koju ljudi primete kod mene je da obožavam da pričam. Novinarsku profesiju sam i izabrala zbog toga što sam oduvek mislila da mi pričanje i te kako ide za rukom, još od osnovne škole vodila priredbe, a u gimnaziji uvek bila dobrovoljac na časovima retorike i besedništva.
Budući da me zanima dosta tema i da sam spremna da satima pričam o njima sa prijateljima, mnogi me savetuju godinama da pokrenem blog ili YouTube kanal. Iako mi to zvuči kao dobra ideja, uvek imam strah da neću imati dovoljno da kažem o nekoj temi ili da nisam dovoljno stručna.

Autorka teksta

Kada sam videla da se na konferenciji u Dizeldofru na koju je trebalo da otputujem organzuje ,,TEDD talks’’ veče,  po uzoru na čuvene TED govore, pomislila sam kako je to sjajna prilika da pobedim ovaj strah i prijavila se za učešće. Razmišljajući koja tema za govor bi bila najinspirativnija, guglala sam koji su to TED govori već održani na temu sporta. Pažnju mi je privukao video pod nazivom „Athletes and Mental Health: The Hidden Opponent”, te sam odlučila da podelim svoju priču na ovu temu. Pošto sam imala vremensko ograničanje od 10 minuta (a poznata sam po tome da mi je to malo), pokušala sam donekle da ga spremim kod kuće i provežbam.

Od početka puta za Nemačku, u glavi mi je bilo da će mi to veče govora u petak biti najbolji deo putovanja. Međutim, kako sam stigla među poslednjima i videla das u se mnogi već upoznali, u prvom trenutku sam pomislila da li će mi iko slušati i shvatiti ozbiljno i da li bi trebalo da odustanem od govora. Ipak, već sutradan sam se lako sprijateljila sa svima i istrajala u svojoj ideji. Trudila sam se da budem aktivna na diskusijama i radonicama, jer smatram dragocenom svaku priliku za komunikaciju na engleskom jeziku. Govor sam samo jednom,,probala’’ u sobi sa cimerkom iz Srbije i samo strpljivo čekala petak. Budući da sam govorila o ličnom iskustvu, zaključila sam da nema potrebe da se brinem da ću nešto zaboraviti.

Došao je petak i ja sam bila druga na redu, od ukupno troje prijavljenih TEDD govornika.

Sjajna improvizacija TED TALK-a, Nemačka

Entuzijastično sam počela priču o svom iskustvu učenika-sportiste od osnovne škole do fakulteta, organizaciji vremena i posvećenosti koja me je naučila da budem hrabra i istrajna. Uvek s radošću pričam koliko sam zahvalna prilici da godinama napredujum i u školi i usportu, uz nesebičnu pomoć najbližih. Stoga se stiče utisak da mi je život oduvek bio lak i zabavan.

Nažalost, moj put je imao i tamniju stranu koja je počela 2013, kada i moja borba sa sportskom anksioznošću. Nisam mogla da sakrijem tužan izraz lica dok sam prvi put javno govorila o najtežem periodu života do sada. Periodu kada su me drugi, a i ja samu sebe, ubeđivali da nemam razloga da se tako osećam, da se taj problem rešava tako što kažeš “E, od sutra će sve biti u redu!”. Tada sam se pitala “Kako se ovo dešava meni koja sam najdruželjubivija, najpričljivija i uvek dobro raspoložena?” Sada mislim da je ta slika mene razlog zbog koga ni biliski ljudi kojima sam se obraćala za pomoć nisu shvatali moj problem ozbiljno.

Posle godina preispitivanja, za pomoć sam se obratila kad sam saznala za organizaciju “Pričajmo o tome”, koja nudi besplatnu psihološku pomoć studentima. Na njihovom sajtu su istaknute biografije psihoterapeuta – saradnika, te na osnovu njih možete odabrati i kontaktirati onog koga želite. Imala sam sreće da izaberem devojku koja je bivša sportskinja (iako to nije bilo navedeno u njenoj biografiji). Još prvi prvom našem susretu sam znala da sam napravila pravi izbor, da me potpuno razume i rad s njom za nešto više od dve godine mi jeste doneo mnogo napretka.

Pitajući se zašto su mi bile potrebne godine da najpre sama sebi priznam da imam problem, shvatila sam se društvo ne osnažuje ljude, naročito sportsite, da pričaju o psihološkim problemima. Oni su izjednačeni sa slabošću, a svakako je poslednja stvar koju jednan sportista želi to da se prikaže kao slab. Setila sam se trenutaka kada sam se osećala loše i htela da napravim pauzu ili čak propustim trening, ali nisam mislila da ću biti shvaćena ozbiljno, te sam govorila sebi “Vidiš kako drugi rade i ne bune se, možeš i ti tako”. Faktički sam govorila sebi da sam slaba, zato što želim odmor.

Fizičke povrede, koje su lakše uočljive, i dalje se tretiraju daleko ozbiljnije nego psihičke i smatram da bi to trebalo da se promeni što pre. Lako bih dobila dan pauze kad bi trener video na primer moj otečen članak, ali kad bih recimo rekla da imam nesananicu zbog anksioznosti, verovatno bih dobila odgovor da se smirim.

Jedna od mojih mnogobrojnih atletskih trka

Ne mogu dovoljno rečima da iskažem koliko sam zahvalna za pomoć koju sam našla za sebe, ali iz razloga što je ova tema još uvek potcenjena, mnogi ne znaju na koji način je mogu naći. Imam poznanike koji su, nažalost, trajno odustali od sporta zbog još težih psihičkih problema, a jedan od njih je i kolega s konferencije, koji mi je to rekao nakon mog govora.

Istrajala sam u svom TED govoru i uprkos neprijatnosti koju sam osećala, videvši kolege iz publike koji me pažljivo i zainteresovano slušaju. Za hrabrost sam nagrađena aplauzom i divnim komentarima kako je moja priča inspirativna i kako su neki od njih prošli kroz slična iskustva o kojim nisu želeli da govore javno.

U trenutku kada sam se odlučila da javno podelim svoju priču to mi se činilo mnogo lakše nego kada je došao trenutak da to stvarno i uradim. Odlučila sam da istrajem uprkos neprijatnosti koju sam osećala, videvši kolege iz publike koji me pažljivo i zainteresovano slušaju. Takođe, smatrala sam da ukoliko moja priča uspe da pomogne bar jednoj osobi koja je izabrala put sličan mom i učini joj život lakšim – uradila sam pravu stvar.

Raduje me što i mnogo uticajniji sportisti sve češće pričaju o temi mentalnog zdravlja, pozivajući se na sopstvena iskustva. Naravno, bilo bi lepo da u budućnosti dobijem priliku da budem govornik na pravom TED talk-u i približim ovu, po mom mišljenju veoma bitnu, temu široj publici, čiji će deo biti pomoć i podrška narednim generacijama studenata-sportista.