Pre neki dan naletim na neko istraživanje, u nedeljniku NIN, gde piše da u Srbiji alkohol konzumira 94,4 odsto mladih.

Jebi ga, istina je, pradeda mi je pio, pa mu je, u starosti, došlo glave. Deda je isto to radio, pa mu je Onaj Odozgo zgromio pankreas, te mu je dao još jednu šansu da nastavi ovozemaljski život, ali, ovog puta, bez pića. Otac mi pije – ne u kontinuitetu, ne stalno – već, s vremena na vreme, trzne određenu količinu u sebe, ali, ruku na srce, uvek sa nekim razlogom. Samo što, uglavnom, tih razloga ima baš često.

Na kraju krajeva, i moja malenkost loče. Već desetak godina alkoholnog staža – opijanja, obeznanjivanja i padanja u nesvest; alkoholisanog vrištanja, smejanja i saplitanja po ulicama raznoraznih gradova, sela, avlija i ulica; arlaukanja, đipanja i skakanja po zadimljenim rupama, birćuzima i kafanama; bljuvanja po parkovima, toaletima i kućnim žurkama; crnorupisanja i nesećanja prethodnih večeri, dana i nedelja – počelo je polako dolazi po svoje.


Drugar mi je rekao, skoro nešto, da je vreme da postepeno krenemo da usporavamo, jer će 25. da bude godina prekretnice, gde više naš organizam neće moći da savlada tu količinu toliko čarobnog, a toliko gorkog otrova koji unosimo u sebe. Dabome da mi je to govorio dok smo cimali iz čaše.
Iskreno, znam da nikada nećemo prestati, ali razumljivo je da se povremeno utešimo tim paušalnim floskulama: “mladi smo”, “kada budem imao porodicu, onda ću se smiriti”, “kada budem krenuo da ustajem ujutru za posao”, “kada prestanem da izlazim”, “ma, to će sa godinama doći”…

Sve su to laži.

U početnim danima opijanja, negde kada smo bili srednja škola, od drugarovog ćaleta sam dobio koristoljubiv savet kojeg sam se, zapravo, držao do pre nekoliko godina, a to je: nikada nemoj da piješ iz dosade, nikada nemoj da piješ svaki dan, nikada nemoj da piješ zbog tuge i što je najvažnije – nikada nemoj da piješ sam.
Sve sam to prekršio, osim toga da ne bi trebalo da pijem sam. Verujem da je za usamljeno pijanstvo potreban previše težak jad i čemer u životu, da bi do tog čina došlo. Što se tiče ostalog, bilo je dana da smo se svaki dan opijali, bila to letovanja, zimovanja, vikendice ili zaređivanje svakojakih dešavanja. Razlog više nije bio toliko bitan. Neko dođe tužan, neko dođe srećan, neko dođe sjeban, a neko veseo, ali uvek se zalije. Jedni žele da time ubiju sećanja, dok drugi oživljavaju zaborav. Treći uvećavaju volum sreće, četvrti težinu patnje.

Сродна слика
Foto:giphy.com

Mada, duže vreme sam izbegavao da pijem kada sam tužan, nesrećan ili slomljen, ali, ne bih da lažem, pao sam i na tom testu, naprotiv, mnogo lakše sam premošćivao sve emotivne tegobe kada uvidim dno flaše.

A kada dođe do dosade, to su uglavnom vikendi, ponekada i radni dani, kada kod kuće ležiš kao ker, mrzi te da bilo šta drugo radiš, pa pozoveš nekoga da izađete, čisto malo da srknete, da ublažite monotoniju, da vam se opuste ruke i misli u glavi, a onda sledeće jutro se probudite sa mamurnim životom koji vam sruči kofu problema, pojača ih do daske, i obrlati mozak da konstatno razmišlja o njima, dok ponovo ne zaspite.

Da skratim, šljokali smo za mladence na svadbama, veridbama, pa i na najavama veridbi i venčanja, a za decu na krštenjima, rođenjima i svim mogućim rođendanima; šljemali za dušu pokojnika na daćama, prosipajući svako malo, krsteći se, i levom i desnom, mrmljajući: “Aj, neka mu je laka zemlja”; otkidali se za slavljenike po rođendanima; nazdravljali, bezbroj puta, sa domaćinima, rodbinom i ostalim gostima po slavama; toliko puta se kuckali, gde god smo stizali, uz reč “Živeli!”, da sam u jednom trenutku pomislio da ću živeti večno – a za celo to vreme smo se, u stvari, sklanjali od sive i depresivne svakodnevnice. Zato nam je on dolazio kao šarena strana crnila.

Резултат слика за damon drinking gif
Foto: fanforum.com

Alkohol je prva pomoć. Ponekada i hitna, a za neke, bog da im dušu prosti, i poslednja. Svaka šuša može da cirka, ali ne može svako da ga podnese. Veran je on sluga. Mnogima je pomogao. Mada, zao gospodar postaje onog trenutka kada kreneš da ga unosiš u kuću. Kada krene da utiče na obaveze, ugrožava porodicu i rasteruje prijatelje. Može da te u smrt isprati, i sa 27 i 87, a da ti za to vreme napravi neviđeni inferno od života. Kod njega nema pravila. Tu se i krije tajna njegove božanstvene agonije.

Bila je jedna situacija – pre nekih dve, dve i po godine, čini mi se – kada sam sa dva ortaka krenuo prema, sada već srušenom, Peronu, i negde tu, kako imamo običaj, uzeli smo, svako od nas, po jednu konzervu piva i unuče vinjaka.
Onako već poprilično odvaljeni, usred noći, laprdamo, ispred neke zgrade, o svemu i svačemu. Kada ono, prolazi neki stariji čovek, imao je neki šeširić na glavi, sećam se, i držao kojekakve slike u levoj ruci. Nismo ga odmah ni primetili, već je on na trenutak zastao, pogledao nas, negodujući zavrteo glavom i nastavio dalje. Mi, veseli i uspaljeni, navikli da se prolaznici smejulje na naša šljokanja, upitasmo ga šta je rekao, misleći da hoće da nazdravi.
“Ne valja vam to”, reče on nama.
“Pa kakve veze ima, mladi smo, pijemo, posle idemo na žurku”, onako nakeženi mu odgovorismo, nadovezujući se jedan na drugog.
“Vinjak i pivo? Deca vam neće biti zdrava!”, hladnokrvno izusti, pa nastavi svojim putem.

Samo smo zaćutali – mrmljali nešto sebi u bradu, svako svoje je brundao – uzeli po gutljaj, ali nismo nazdravili. Nije bilo poente.

Jer, zao gospodar neće dirati tebe, već one koje voliš.

Cover foto: Leaving Las Vegas (1995), Guia da Semana