Živimo u veku koji odlikuje izuzetno ubrzanim tehnološkim razvojem. Hteli to ili ne, naše okruženje sve više postaje podređeno računarskim sistemima. Mnoge praktične stvari sada postaju još praktičnije uz samo jedan, kako bi Englezi rekli, touch.
Razvoj interneta doveo do toga da nam sve bude dostupno, od brda korisnih informacija i tutorijala, do onih suprotnih, ne tako korisnih i poučnih. Sve više ljudi zdravo za gotovo prihvataju tehnološke promene, ni na trenutak se ne zapitavši da li zaista sve mora da im obavlja neko drugi?
Na primer, umesto normalne situacije u kojoj bi čovek upalio lampu, sada jednim klikom na računar ili tapšajem može uraditi to isto. Jednim klikom se razmešta i namešta krevet.
Jednim klikom računar skicira potreban crtež. Jednim klikom se čovek upoznaje sa drugim čovekom.
Da li uočavate izuzetno lošu stranu pojednostavljavanja već krajnje jednostavnih radnji?
Ukoliko je vaš odgovor da, onda za vas ima nade. Već je dobar znak ukoliko ste i ovaj tekst pročitali do ovog trenutka, jer bi to značilo da pripadate onoj vrsti ljudske populacije koja još uvek čita, jer se i to statistički pokazalo da određen deo ljudi smatra zamornim i beskorisnim.
Mnogi žele sve odmah i sada. Informacije, životne pouke i savete u par rečenica, sažvakano do najsitnijih elemenata.
Ali, šta se desilo sa dobrom starom knjigom? Ne, ne onom koju čitamo preko tableta i okrećemo zamišljene listove prevlačeći prst preko ekrana. Govorim o knjizi koju držimo u rukama, čije stranice dodirujemo i okrećemo sopstvenim prstima, osećajući njihovu strukturu i prepoznatljiv miris.
Nekada davno nije mogao svako da ima pristup ni knjigama. U srednjem veku bile su toliko retke da su se uglavnom nalazile samo po manastirima, skrivene od očiju običnih ljudi, pisane na različitim pergamentima. Često je jedan pergament bio korišćen više puta, prethodno bivajući oguljen od strane pisara kako bi novi tekst mogao da bude ispisan.
Otvaranjem Gutenbergove štamparije, 1452. godine, stvari postaju daleko jednostavnije.
Prvo je štampana Biblija, kao jedna celina, što pre nije bio slučaj. Malo je ljudi koji znaju da je Biblija zapravo oduvek predstavljala više različitih spisa, koji su se kao zasebne celine čuvali po manastirima, a tek pojavom štamparije spisi bivaju štampani zajedno u jednoj celini kakvu danas poznajemo.
Ubrzo počinju da se umnožavaju romani, zbirke pesama, putopisi i ostali književni žanrovi.
Čak ni tada nije baš svako imao novca za knjigu, ali se to vremenom promenilo.
Danas, kada je knjiga svakome pristupačna, kada postoje gradske biblioteke, umesto da im pristupamo sa poštovanjem, želeći da sopstvenim sustretom sa njima izvlačimo mudrosti, pouke i ostale životne lekcije, mi radije prihvatamo tehnologiju, grleći lenjost i mrzovolju.
Neko drugi treba da nam okreće listove, daleke i hladne, bez mirisa i ličnog dodira.
Neko drugi treba da čita i da se smeje, tuguje, biva razočaran ili uzbuđen raspletom radnje romana ili teze koju je izložio mislilac.
Tužno je sve ovo. Način na koji odbacujemo plemenite stvari. Gubimo dodir sa istinskim izvorom mudrosti, sa nečim što nas oplemenjuje.
Ne kažem da je loše čitati knjige i u elektronskom obliku, svakako je bolje čitati ih bilo kako nego uopšte, ali udaljavamo se od onog primitivnijeg, čija suština je plemenitost.
Ne mislim da ne treba koristiti razvijenu tehologiju, prisup internetu, jer ne možemo da se odupiremo u tolikoj meri razvoju društa, ali ono što možemo da uradimo je da ne dozvolimo da nas učini glupim, lenjim i beskorisnim ljudskim bićem koje će jednostavno čekati da mu kompijuter vodi život.
Život je predivan samo ako naučimo sami da ga živimo, izvlačeći iz njega ono najbolje.
A knjige… dobre stare knjige mogu samo da nam pomognu u tome. I zato – ne odustajte od njih. Videćete da nije tako strašno prepustiti im se.