Sada kada smo ljubavnici staroga kova…

0
988
Sada kada smo ljubavnici staroga kova...

Upoznao sam te u martu pre 34 godine na nekom sastanku. Ni slutio nisam da će ta plavušica, koja se pojavila iznenada, postati žena mog života. Žurila je na neku predstavu, a ja sam, pomalo trapavo, pokušao da joj dam do znanja da se nešto desilo u meni. Ljubav na prvi pogled. Da sam pronašao svoju polovinu koju sam godinama tražio. Otišla si žurno ostavivši za sobom opojni miris Lancoma i najlepše oči koje su mi se urezale duboko u dušu. Kažu da su oči ogledalo duše. Nekakva hemija se uzburkala u meni ne dajući mi mira. Opila si me. Mora biti moja! Ona je ta! Govorio sam sebi. Trepereo. Sudbina je umešala prste toga dana. Bio sam siguran da ni ona nije ravnodušna. Oči su joj sijale pri ulasku u autobus. Godinu dana kasnije rodila se naša prva kćerka. Sada smo za toliko godina stariji, ali…

Sada kada smo ljubavnici staroga kova, s godinama mladosti u sećanju, kroz pesme koje suzu mame negde u uglu duše, ali i srećom zbog današnjice, odaću ti tajnu o kojoj mislim neprestano. Ljubavi mladosti moje, ljubavi moga života, možda više nema plama u očima, bar ne onakvog kakav je bio toga marta, ali gori, gori u srcu oganj radosti života, ženo, ljubavi moja. Jer, bog nas je stvorio da trajemo dok bukti, dok oči ne ugasnu. Nisu važne bore, seda kosa i lažni zubi. Život je prelep dok trajemo, čak i kroz sećanja, s vremena na vreme. Nismo promašili ništa kad smo se obećali jedno drugom do kraja. I ovo danas je važno, uspomena za sutra… Biser na prelepoj niski života. Ne budi tužna devojčice moja. Još uvek si mi ista, ona mala, kovrdžava, u plavoj suknji, sa najlpešim očima. Na našoj svadbi se pevala pesma: “Te oči, oči jedne žene, sad su ljubav moja, sad su radost moja, ne mogu, ne mogu bez nje.“ Ti bi me krišom poljubila a ja sam lebdeo…

Nije to tako puno godina u nizu. Možda te je strah od inja zrelih godina oko plama spomena na našu mladost. Možda!? Znam da ovo nisu reči koje će ući u antologiju reči i osećanja posvećenih ljubavi ali, znam, da ovo što osećam, što sam osećao i što će biti dok nas bude bilo, da je uvek isto, iskreno, nekontrolisano, nemirno ali čisto. Vraća se kroz uspomene, kroz pogled na naše kćerke. Kroz trenutke kada smo zajedno. Sami. Negde gde postoji samo priroda i nas dvoje. Gde šum mora, dobovanje kiše o prozore ili miris planinskog cveća budi radost što smo jedno pored drugog. Opstaje za budućnost, bukne i povije se pred vetrovima života, ali se ne gasi, kao večni plamen. Ti i ja, ja i ti, dva bića sjedinjena u svetlosti zvezda, ovde na ovoj planeti. I danas, i juče i sutra.

Devojčice moja. Zauvek tvoj!