Pre neki dan sam proslavila (mada slavim svakog dana) trogodišnjicu druženja, maženja, voljenja, hranjenja, skupljanja govanca mog psa. Pre tri godine, a nakon skoro 20 godina moljenja roditelja, konačno sam dobila psa. U moj život je ušlo štene belog labradora, ženka – isprva umiljata i pomalo nestašna, danas potpuno bandoglava i sa dve životne strasti: hranom i lopticom.

(Zove se Bela. U krštenici joj piše Beladona (bella donna, na italijanskom lepa žena), ali mi je zvučalo previše estradno, pa sam ga skratila; a i više joj leži tradicionalno srpsko ime za kravu – Belka.)

Nedavno sam naišla na „tekst koji je uzdrmao društvene mreže!” Zove se Koje ti je marke pas? a pojavio se na Fejsbuk profilu Nemir u Svemiru. I da ga nije pratila fotografija psa, preskočila bih još jedan u nizu klikbejt naslova. U tekstu je reč o psima mešancima, o lutalicama, o Džekiju koga je svako u nekom trenutku života imao pre nego što su određene rase pasa postale trend, a brojni Džekiji bivali zbog toga zanemareni.

Mala digresija: Ceo život smo imali ispred zgrade Žujke, Žuće, Lajke, Maze, Crne i Bele. Hranili smo ih, mazili, pazili i obožavali, mi deca iz naselja, na očigledno i otvoreno negodovanje starijih stanara. Da ne kažem neprijateljstvo. Svi ljubimci iz naselja su nam bili divni, svi smo molili roditelje da poneko dovučemo kući, ali smo uglavnom dobijali namrštene poglede i odgovore tipa Ako to kuče uđe u stan, ti izlaziš. A na roditeljsko pitanje – Hoćeš batu ili seku? oni su od mene dobijali – Hoćuuu kucuuuuuuu.

Suma sumarum, ne dobih ni batu ni seku, nego kucu, ali sa mnogo godina zakašnjenja i u drugačijim uslovima. Labradorku koju volim kao da mi je i bata i seka i kuca i maca.

Da se vratim temi – trn u oku kod tekstova o udomljavanju mi je rečenica koja obavezno ispliva: „Ovo nije tekst protiv tvog rasnog psa”. Ako treba da se apeluje na ljubav, brigu i udomljavanje, zašto se pominjemo ja i moj rasni pas? Gotovo sve Adopt, don’t shop slogane karakteriše pomalo osuđivačka nota prema vlasnicima rasnih pasa. Zar je greh imati ili, ne daj bože, kupiti psa rase koja vam se dopada?

U nastavku vam nudim rimejk pomenutog teksta, sa dodatim beleškama i obrazloženjima ispod originala. Daćemo mu radni naziv: Beleške vlasnice rasnog psa.

Svi smo mi nekad, dok psi još nisu bili statusni simbol, imali nekog Džekija.
Džeki je bilo obavezno ime za psa.

Beleška: Imali smo, mada nikako ne iz navedenog razloga.

Džeki je jeo šta mu daš, znao je štošta, živeo je prilično dugo i voleo te do kraja života. Nije ti bilo važno ni odakle je Džeki, ni da li ima pasoš, ni ko mu je majka.

Beleška: I sadašdanji rasni pas jede šta joj dam. Nije mi važno njeno poreklo zbog papira, već zbog zdravlja. Pasoš je dobila kada je isprimala sve vakcine. To je baš onako važno.

Džekiju nisi gledao u zube, u rep, u dlaku. Jednostavno, hteo si psa.

Beleška: Ali danas svom gledam u sve to zbog desni, krpelja i buva.

Ili ako ga i nisi hteo, pomogao si mu i spasio mu život, pa si ga u međuvremenu zavoleo. Nije ti bilo važno što Džeki ne može u tržni centar. Pa ni u kafić. Znao si da Džekiju to ni malo nije važno. A nije bilo ni tebi.

Beleška: Nije mi važno. Nije da ne bih volela da povremeno popijemo kafu, ali je Belka sve samo ne pas koji sedi mirno.

Ako si hteo da se igrate, vodio si ga na livadu. Bacao mu lopticu.
Bili ste tako srećni, Džeki i ti.

Beleška: Pretpostavljam da se i rasni psi igraju na isti način…

Džekiju nisi kupovao odelo i cipele.
Pravio si mu kućicu sa dobrom izolacijom ili ga puštao u kuću kad je hladno.
Bilo je tako jednostavno, mnogo si se trudio da opravdaš Džekijevo poverenje.
Srećni ste bili Džeki i ti.

Beleška: I dalje nema odelo ni obuću, ali ima dve kuće. Rekla bih da smo obe poprilično srećne.

Sada Džekija možeš da nađeš samo u ponekom oglasu, u kome neka dobra duša moli da mu pružiš makar privremeni smeštaj.

Makar privremeni, jer je onaj stalni zauzelo već neko drugo, vrednije kuče.

To kuče je sada moderno.
Skupljao si mesecima novac da ga kupiš.
Džekija će već usvojiti neko drugi. Ti već imaš jednog. On je sav tvoj svet. Ima gomile pratioca na instagramu.

Beleška: Nažalost, nedovoljno udomljavanje pasa jeste problem. Treba ih usvajati, pružiti im dom, ljubav i adekvatnu negu, bez obzira na rasu. Opaska da je neko skupljao novac i da ima pratioce na nekoj mreži neće doprineti boljim uslovima za Džekije, niti masovnijem udomljavanju. S druge strane, ima i mešanaca sa profilima na Instagramu, ako je to uopšte bitno. To je nešto što zavisi od vlasnika, a ne od psa niti njegove rase.

Ovo nije tekst protiv tvog rasnog psa, ako ga imaš voli ga i mazi.
Ovo je tekst za sve Džekije sveta, kojih ima tako mnogo, a na koje niko ne obraća pažnju. Ako već želiš psa, okreni se oko sebe.

Beleška: Ako već želiš psa, nabavi psa, voli ga i pazi. Ko su mu mama i tata nije važno.

Na sve strane, u svakoj ulici i na svakom ćošku neki Džeki spreman je da te voli.
Tako lako i pametno, kako samo divni mešanac zna. Ulepšaj mu život. On tebi svakako hoće.

Beleška: Svaki pas je najbolji pas na svetu. Ako ne možete/ne želite/nemate uslove da usvojite psa, pomazite ga, nahranite, poigrajte se s njim, dajte svom psu da mu pravi društvo. Ljubav nije rezervisana samo sa jednu rasu niti samo za jednog psa. Dolazi u različitim formatima.

Ako želite da usvojite psa, to je okej.

Ako želite određenu rasu, to je okej.

Ako želite mačku, biće bolje. 

Samo ne osuđujte.

Fotografije: privatni arhiv

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite Vaš komentar
Molimo vas unesite Vaše ime ovde