Već deset* godina idem na psihoterapiju. Malo-malo pa mi glava proključa u naletima prevelikih obaveza, glomazne taštine ili duboke praznine, te mi je potrebno, s vremena na vreme, da me neko treći, racionalniji i stručniji pridrži za ruku i da mi kaže kako je, zapravo, sve u redu, da sam malčice više razmišljao, da sam sve to samo uvrteo i da će sve to nekako na kraju proći.
I uglavnom sve to tako bude.
Svaki živac se vrati u svoje ležište. Svaki anksiozni impuls se primiri. Svaka depresivna epizoda pobegne u svoju pećinu. Na kraju se sve nedaće, muke i problemi prebrode, reše i prebace preko glave, pa se nastavi dalje.
Ali, sve je to tako bajkovito i impresivno kada se iz ove pozicije piše i čitucka.
Međutim, ponavljam, pre deset godina sam shvatio da mi je bila potrebna pomoć. U totalnom crnilu i rasulu, mlađani autor je posmatrao ovaj svet kroz oči klinca kome su svi drugi bili krivi i odgovorni što mu je život takav kakav je.
Ipak, uz povuci-potegni, malo na o-ruk, pronašao sam duboko u sebi zakopan razlog koji je bio dovoljno jak da me pridigne, da mi fljusne šamarčinu i da mi kaže da moram da pošaljem bocu sa papirićem na kojem piše “Upomoć!”.
I tako, ukoliko pitate moju terapeutkinju, otkriće vam da sam došao u pravom trenutku, možda čak i u poslednjem, kada sam bio spreman da skočim u mračnu provaliju iz koje ko zna da li bih se ikada povratio.
Nije bilo to odmah sve rešeno, da se razumemo; nekada je život išao up, a vremenom i down; ponekada je bilo sve idealno, a ponekada je bila katastrofa; ponekada sam lebdeo na sedmom nebu, a nekada sam goreo u sedmom krugu pakla – uglavnom, tekao je poput EKG linije, što je zapravo i normalno.
Ipak, trenutak kada se setiš da živiš u Srbiji, u zemlji gde je sve upside down, i kada saopštiš ljudima oko sebe da ideš kod terapeuta, kreće lavina čaršijskog blebetanja, dušebrižničke zapanjenosti i šarlatanskog prosipanja pameti, pa ti se smuči što si uopšte to i spominjao.
Uglavnom krećeš da slušaš rečenice: “Joj, pa šta je bilo?”, “Što nisi rekao?”, “Iju, otkud to?”, “Pa zbog čega? Je l’ sve u redu? Jesi li bolestan?”…
Svi pomisle da si skrenuo s pameti, da si neka vrsta šizofreničara, psihopate, Hanibala Lektora, Teda Bandija, čoveka sa teškim duševnim poremećajem; odmah im se se pogledi prema tebi promene, krenu da te povezuju sa Lazom Lazarevićem, ali to i nekako prođe; a onda dođeš do trenutka kada sediš u kafani, i jedan od buzdovana ti kaže da “pravi muškarci ne idu kod psihoterapeuta”.
“Danas je svima odjednom potrebna pomoć. Nekada su muškarci znali šta rade, a danas bi samo da pričaju o svojim osećanjima. Ćutiš i trpiš, zato si muško”, laprdao je, dok su meni slušajući ga flešnuli kroz glavu svi oni koji decenijama maltretiraju sve oko sebe.
Jer ne žele sebi da priznaju da ne mogu sami da se iščupaju iz problema. Svi oni koji godinama ćute, nagomilavaju u sebi svu tugu, bol i čemer, da bi na kraju sve to u njima implodiralo, pa na kraju okončaju svoj život uz pomoć konopca, kaiša ili žileta. Svi oni koji su do juče bili “mirni i tihi”, pa su samo odjednom uzeli pištolj, izašli iz kuće i ubili prvog koga su videli. Svi oni koji su “uvek bili nasmejani, vedri i veseli”, a danas lunjaju po ulicama grada sa pogubljenim zenicama, ispušenom cigarom i konzervom piva u ruci. Svi su oni ćutali.
Zato, ako je biti muško tako što ćeš da ne pričaš o svojim osećanjima, da trpiš gnev, da gutaš očaj, da zbog svega toga budeš konstantno nervozan, da urlaš, da budeš grub i okrutan, da ti se lice zamrači, da ti ništa ne valja, da odjebeš sve ljude oko sebe, i da se iz svega toga izrodi čudovišno biće koje sebe naziva muškarcem, onda se moja malenkost ispisuje iz tih redova.
Zauvek.
——————————————————————————————————————–
*Napomena za čitaoce: Tekst je prvobitno izašao početkom 2019. na portalu “Editor”, ali tog sajta više nema, te nema ni teksta, stoga je ovom prilikom tekst malčice osvežen i ponovo objavljen. Promenjen je u tekstu samo broj godina odlaženja na terapiju, ali autor napominje da sve ostaje isto.
