“Živeti je najređa stvar na svetu. Većina ljudi samo postoji, to je sve”.
Priča počinje u Dablinu, u Irskoj.
Vilijam Vajld (William Wilde) bio je vrlo uspešan hirurg, a njegova žena Džejn (Jane) nadareni lingvista, pesnikinja i revolucionarka, koja je objavljivala dela pod pseudonimom Speranza. Imali su sina. Onda, 16. oktobra 1854. godine, dobijaju dečaka po imenu Oskar, a tri godine kasnije i dugo željenu ćerku.
Do sada zvuči bajkovito? Pa, nije bilo.
Vilijam je retko bio trezan, a često u zagrljaju žena koje nisu njegova zakonita. Odatle ima i nekoliko vanbračne dece. Za Džejn se pak priča da je bila neurotična i da je Oskara oblačila u žensku odeću do njegove devete godine.
Mlađa sestra, za koju je Oskar bio jako vezan, umrla je kad joj je bilo 10 godina. On je do kraja života čuvao uvojak njene kose.
Godinama kasnije, pohađao je Triniti koledž u Dablinu, a onda i Magdalena koledž u Oksfordu, kao jedan od najboljih studenata. Nekoliko profesora koji su predavali na Oksfordu imali su jako veliki uticaj na njega; Džon Raskin (John Ruskin) je ostavio pečat na njegovu društvenu savest svojim stavom da njegovi studenti treba da se poistovede sa radničkom klasom i rade fizičke poslove, kao i na Vajldove drame i esej “Duša čoveka pod socijalizmom”, a Volter Pejtr (Walter Pater) stilom kojim je pisao prozu, ali i idejama o larpurlatizmu, življenju, uživajući u strastima i senzualnim zadovoljstvima, nonkomformizmu, i isprobavanju novih ideja.
Avangardni pokret estetizam bio je u punom zamahu i Vajld se potpuno pronašao u njemu. Još na koledžu je krenuo da se oblači ekstravagantno i ekscentrično, živeći po svom poznatom citatu “Nikad ne možeš biti previše doteran, ni previše obrazovan”.
Ono što je danas Kim Kardašijan (Kim Kardashian), to je u ono vreme bio Oskar – što će reći, imao je ambiciju da postane poznat i slavan, iako tada nije imao nekih specijalnih dostignuća. Majka (koja je inače bila ubeđena da je potekla od Dantea) učila ga je važnosti kreiranja svog imidža; identitet je, po njoj, vrsta fikcije, a biti svoj – gluma. Njegovi poznati, cinični citati daleko su od spontanih; još jedna važna majčina lekcija bila je korišćenje epigrama i paradoksa.
Njegova ekstravagantna pojava je prvi put privukla pažnju javnosti 1877. godine, na otvaranju galerija Grosvenor u Londonu. I pored izloženih umetničkih dela, on je bio u centru pažnje, odeven u odelo tako skrojeno i obojeno da je, gledano sa zadnje strane, onaj ko ga nosi izgledao kao hodajući muzički instrument – violončelo.
Ubrzo je stekao dosta obožavatelja, uglavnom u ženskom delu londonskog visokog društva, ali i grupu ljudi koji su mislili da je pretenciozan i užasan. Jedan od pripadnika druge grupe, V. S. Gilbert, napisao je libreto u kome je jedan od likova bio inspirisan Vajldom, i, pogađajte, nimalo laskavo napisan. Oskar se pojavio na premijeri i dobio više pažnje nego samo delo.
Ubrzo je napustio London, gde je, osim što je bio ekscentričan, pisao i pesme, i zaputio se u Njujork. Na carini je izjavio: “Nemam ništa da prijavim osim svog genija”.
Na američkoj turneji je držao predavanja o estetizmu, išao na mnogobrojne zabave na koje je bio pozvan, davao intervjue i zapanjivao ljude svojom neobičnom pojavom. Predavanja su bila neverovatno uspešna, a on je uskoro postao poznat i kao modna ikona i kao intelektualac, koji je pričao pametno i prefinjeno.
Ne samo to, nego su uskoro krenuli da koriste i mnjegove fotografije za reklamiranje proizvoda, čime je postao prvi selebriti kakve znamo danas.
Kad se vratio u Englesku, upoznao je bogatu Konstans Lojd (Constance Lloyd), sa kojom se venčao i dobio dva sina.
Iako je počeo kao ličnost poznata po tome što je poznata, nije zapamćen samo po tome. Napisao je kultna dela kao što su Slika Dorijana Greja i Važno je zvati se Ernest, kao i nekoliko priča, među kojima je Sebični džin.
Drame su mu prolazile uspešno. Nakon premijere jedne od njih i gromoglasnog aplauza, izašao je na binu pušeći cigaretu (tada nečuveno ponašanja) i zahvalio se publici “na inteligentnom prijemu ove predivne drame” te je dodao: “vidim da vam se svidela skoro koliko i meni”.
Međutim, kritika nije baš najbolje reagovala na Sliku Dorijana Greja, užasavajući se njenog nedostatka moralnosti. Ali, kao što je napisao u samoj knjizi, “knjige koje se nazivaju nemoralnim su one koje pokazuju svetu njegovu sopstvenu sramotu”.
Dorijan Grej je bio jedan od uzroka njegove propasti. Lord Alfred Daglas (Douglas), zvani Bouzi (Bosie) oduševio se romanom, a zatim odlučio i da zavede njegovog pisca. Duplo mlađi od Oskara, uvukao ga je u svet muških prostitutki i orgija. Bouzijev otac nije bio nimalo srećan zbog ove romanse, pa je podigao tužbu protiv Vajlda. Zatvoren je zbog “nakaznog ponašanja” – u suštini, zbog homoseksualnosti.
Bio je u zatvoru dve godine, od 1895. do 1897. London je okrenuo leđa dotadašnjem miljeniku, što je njemu jako teško palo. “Samo jedna stvar je gora od toga da pričaju o tebi, a to je da ne pričaju o tebi”, rekao je. Bio je siromašan, emotivno iscrpljen i objavljivao je po koji članak pod pseudonimom Sebastijan Melmut.
Preselio se u Francusku, gde je nalazio utočište u jeftinim hotelskim sobama i kod prijatelja. U jednom trenutku je opet bio sa Bouzijem, ali to je kratko trajalo.
Krajem novembra 1900. godine ležao je u svojoj pohabanoj hotelskoj sobi u Parizu, bolestan od meningitisa i sa prezirom gledao u tapete. „Jedno od nas će morati da ode“, rekao je u svom stilu, i umro.
