“Trebalo bi da obajavljuješ tekstove koji će nositi tvoj pečat.“ govorio je, gledajući me svojim krupnim svetlim očima. Želela sam mu reći da bi to značilo prosuti jednu ogolelu istinu, nimalo sladunjavu pred svetom, i da ja, možda još uvek, za takve poteze nisam spremna. Umesto reči, klimnula sam potvrdno glavom i nastavila da učestvujem u razgovoru koji je već daleko odmakao.

Pre nekoliko  dana, ili preciznije pre dve noći, izađoh u kasnim časovima u kratku šetnju, s namerom da suzbijem tvrdoglavost jednog overthinking-a.
Na stepeništu neke zgrade suočih se, potpuno nespremno i iznenađujuće, sa tri decenije svog postojanja.
Nazovimo to još jednom godinom – Odrastanja.

(Let`s grab the bottle of wine )

Foto: Paolo Raeli

Oplakah jednu “nedorečenu” priču tešku kao olovo, koju sebično vucaram već danima. Delim je sa svoja četiri zida dok mazohistički uživam u slatkoći asocijalnosti i psihičkom mučenju sopstvenog bića.

Isplakah se za čitavu prošlu godinu, koja se nadovezala niotkuda, a za njom u nedogled i sve one prethodne.
Prisetih se i oplakah kao malo dete poslednje epizode “Vampire Diaries”, kao i spot “Safe Inside” (James Arthur-a); jedno jutro u kome sam se poslednji put probudila pored njega dok me je budan gledao kako spavam.
Sećanje prvih načinjenih koraka najrođenijeg bića, negde tamo na našoj staroj gajbi.
Isplakoh se zbog jedne neuzvraćene ljubavi kojoj još uvek ne umem da se otrgnem.

Ožiljaka, koje sam alkoholom iznova otvarala umesto ih zaceljivala.
Isplakah se za sve one koje sam jako volela, a koji su u jednom periodu života “morali” da odu od mene.
I za one koji nisu morali, ali su ipak otišli. Tata je morao da ode zbog nekih tadašnjih sankcija, mama zbog nekog boljeg života koga uzaludno čekamo, po obećanju, već desetak godina; burazer, evo već  planira daleki zapad, i za njega se isplakah, iako još nigde nije ni krenuo.
Na kraju, i ja sam otišla. U želji da negde pronađem parče ovog sveta za sebe.

tumblr.com

Privilegiju mladosti, bezbrižnosti i uživanja u sopstvenim zabludama igubiš već posle dvadesete.
Svet odraslih koji smo jedva čekali da osvojimo, jedva čeka da nam uništi iluzije. Ali to je dobro, jer realnost je privilegija zrelih i odraslih koji donose odluke i prihvataju posledice svojih izbora. Da skratim, što pre prihvatiš lice istine, to ćeš pre prihvatiti njegovu oslobađajuću moć.

Neke snove iz detinjstva nikada nećeš oživeti. Deca su samouverena jer znaju da svet postoji zbog njih i njihovih želja. Ali odrastanje sužava izbore. Tera nas da se opredelimo i usredsredimo samo na prioritete. Pusti to za čim žališ. Uvek se možeš razvijati i napredovati u tom jednom pravcu u kome si se zaputio. Uspeh nije merilo sreće i ispunjenosti.

Rizik je neophodan iako se ponekad ne isplati. Nema garancije. Ako želiš da rizikuješ i da se odričeš zbog svojih ciljeva, ništa ti ne garantuje da ćeš uspeti onako kako si zamislio. Što ne znači da nećeš pronaći onaj put koji ti je potreban, iako to nije onaj koji si zacrtao.

Foto: Paolo Raeli

Svet nije mnogo drugačiji od srednje škole. Neki se trude, uče i postižu osrednje rezutate. Neki su popularni i kao da im se sve nudi. Neki su skroz prosečni, a imaju protekciju, pa su popularni. Neki su samostalni i uspešni, pošteni, vredni, pametni i humani. Neki su prkosni i puni mržnje.

Ponekad će te biti sramota što pripadaš tom vašaru taštine. Stidećeš se ljudskog roda. Prevaziđi to i doprinesi koliko god možeš svetlijoj strani ljudskosti. Na kraju krajeva, svi smo mi individue, svaka za sebe.
Razmišljaj izvan kutije. Ostani van svakog šablona. Najveće postignuće je da budeš ono što jesi, u svetu koji konstantno pokušava od tebe da napravi ono što nisi.

Doživećeš mnoga razočaranja.
Izdaće te oni koje voliš, izdaćeš i samog sebe. Očekivanja ti se neće ispunjavati, želje će ostajati u mašti. Okrutno? Možda. Ali to će te naučiti da budeš realan, jer najviše ćeš dobiti kada ništa ne očekuješ. Nisi se dovoljno osetio živim ako nisi rizikovao, niti si iskreno voleo ako nikada nisi bio povređen.

pinterest.com

Život prolazi. Toga si svestan svakog trenutka. Ljudi koje voliš će ostariti. I ti ćeš ostariti. Neki koje voliš, otići će i pre nego što ostare. Nema pripreme za to, nema leka, nema boljeg saveta, osim da se trudiš da provodiš što više vremena sa onima koje voliš i da ništa među vama ne ostane nedorečeno.

I zato, hvala onima koji su bili tu i ostavili trag za sobom. Vredelo je.
Hvala Tebi, koji vidiš, znaš, osećaš. Dovoljno, da me nateraš da ispisujem ove redove.
A svi koji ste ostali da zajedno proživljavamo ovaj doslovno najsavršeniji rolerkoster nazvan život  Let`s buy the ticket and take the ride!

Naslovna fotografija: Paolo Raeli