Za sve izgubljenje prijatelje, a bilo ih je mnogo. Ušli su u naš život. Neki uz pravi bum, pregršt vatrometa i varnica. Neki polako i bojažljivo, ali sigurno.
Za sve prijatelje koji su nas držali za ruke. Hrabrili. Čuvali.
Za sve prijatelje koji su nam spuštali glave na ramena. Ispovedali se. Saosećali sa nama.
Za sve prijatelje koji su nas čekali nakon završenih časova. Nakon posla. Nakon napornog treninga. Sa nestašlukom u očima i u večerima ispunjenim istim.
Za sve prijatelje sa kojima smo trčali po kiši. Bosi. Bezbrižni.
Za sve prijatelje sa kojima smo pili i plakali za nekim nikad ne ostvarenim ili izgubljenim ljubavima. Za ljubavima iza kojih su ostale pesme ili priče. Ugašeni pikavci.
Za sve prijatelje sa kojima smo spavali u istom krevetu praveći se odrasli i hrabri. Tako sa njima gledali filmove koji nam nisu bili omiljeni, ali su zbog njih to postali.
Za sve prijatelje koji su imali osmeh onda kada smo ga imali i mi. Za sve one koji su plakali kada smo plakali i mi.
Za sve one prijatelje koji su umeli da pevaju naše omiljenje pesme. Da igraju naše omiljenje igre. Da se posle valjaju po podu od smeha. Od umora. Sreće.
Za sve one prijatelje zbog kojih smo zavoleli neki drugi naglasak. Različit od našeg. I tako samo se, dok smo sedeli u centru Beograda, pravili da nam to ne smeta. Za sve one prijatelje koji su taj isti naglasak karikirali, ne bi li nas još više izblamirali.
Za sve one prijatelje kojima smo otvorili srce. Pružili ljubav. Ukazali poverenje.
Za sve one prijatelje koji su to želeli da nam budu, da bi naposletku ipak otišli od nas.
Za sve nas i vas ovo pišem, jer želim da znate da ipak nismo ljuti.
Nismo ljuti što niste umeli da sve te trenutke svetkujete onako kako smo to mi umeli.
Nismo ljuti što niste umeli da govorite onda kada je rečima bilo vreme. Tada kada ste ćutanjem odobravali tudje reči. Reči koje su često bile pogrešne.
Nismo ljuti što ste nestajali onda kada ste nam bili potrebni, a ostajali onda kada je to vama odgovaralo.
Nismo ljuti ni zbog svih teških reči koje ste izgovorili, ne razmišljajući koliko seku i bole.
Nismo ljuti što niste ostali. Što niste razumeli. Nismo ljuti. Ne više.
Opraštamo vam.
Opraštamo vam jer smo shvatili da smo trebali da vas imamo. Da vas volimo. Da nas napustite.
Opraštamo vam jer bez vas možda nikada ne bismo stvorili uspomene. One gorko-slatke, ali na kraju opet uspomene… Uspomene koje vama nisu značile, ali koje su ipak tu. Samo u nekom paralelnom prostoru. Žive su. Večne. Uspomene koje ne zaboravljaju.
Opraštamo vam jer smo vas voleli. Jer smo plakali za vama. Jer ste nas boleli.
Opraštamo vam jer ste nas naučili najvažnijoj lekciji. Lekciji koja se može opisati jednom rečju – ljubav.
Ljubav znači voleti i ne očekivati ništa za uzvrat. Ljubav znači voleti radi voljenja. Ljubav znači i pustiti onda kada treba.
Za sve vas, izgubljeni prijatelji… gde god da ste sada.
Hvala vam.