Od prošle godine, novembar je postao mesec kad svodim račune i razmišljam o promenama, kao i Promenama (da naglasim: sa velikim P). Zašto baš novembar, pitaćete me vi?
Onog prošlog nisam mogla da pobegnem od sinhroniciteta i znakova za koje sam odlučila da verujem da označavaju neki novi početak; možda svet jeste sačinjen od neorganizovanog haosa u kome ne postoji kosmička pravda a da mi, ljudska bića, pronalazimo pravilnosti i stvaramo entitete veće od nas da egzistencija ne bi bila toliko strašna, ali se neke stvari previše dobro poslože da budu samo slučajnost.
U mom konkretnom slučaju, znakovi pored puta nisu bili diskretni znakovi na ivici puta koje će neiskusni vozač slučajno prevideti, već je subjektivni osećaj više bio kao da mi je saobraćajni znak pao na glavu: ne možeš da ga ignorišeš sve i da hoćeš.

Ovog novembra se želja za promenom javila sama (mada su neki znakovi pored puta i dalje tu); od šišanja i obnavljanja garderobe, preko kupovine avionske karte za drugi kontinent, do nekih bitn(ij)ih stvari. Meni generalno sve brzo dosadi, to je fakat tako, ali jedanaestog meseca po redu, ova moja osobina je posebno naglašena – svega mi je dosta i sve bih da menjam.
Doduše, nekim starim navikama bih i da se vratim, recimo pisanju tekstova, te tako vi čitate ove redove.

Mala digresija: po svima omiljenom pitanju “E, gde ćeš za Novu?” koje je, polako ali sigurno, krenulo da se čuje, da se zaključiti da nam se približava Nova godina, a sa njom i nova decenija. Nova decenija zvuči jezivo. Novogodišnje odluke nemojte da sastavljate i krećete da praktikujete u januaru, ako ste novogodišnje odluke tip osobe, krenite polako u novembru – verujte mi.

Novembar, promene i priključenija

Od novembra do novembra mi je život postao poprilično drugačiji, a sledećeg će se verovatno još više razlikovati, ali sve počinje i završava se sa mnom – moje razmišljanje i ja smo, jelte, najmanji zajednički činilac svih promena.
Sada mi je u mojim mislima uglavnom prilično udobno, ali ne uvek.
Sklona sam da sve vizuelizujem, pa tako zamišljam moju, i uopšteno ljudsku svest, kao okean koji većinski nije istražen. Možeš da se brčkaš u plićaku na plaži, a možeš i da se potrudiš da zaroniš što dublje, sa sve ronilačkim odelom i bocom za vazduh. Voda je nekad mirna, a nekad je bura. Lako je plivati i roniti kad je vreme lepo, ali fora da znaš šta radiš i kad je oluja.
Za razliku od mene pre 360 i nešto dana, sada malo bolje znam šta mi je činiti u uzburkanim situacijama, a dubina je počela da me ne plaši, već intrigira.
U rvanju sa samom sobom mi dosta pomaže zapisivanje misli kad god za to osetim potrebu – a osetim često – i posle toga su mi misli mnogo manje haotične. Pisanje je jako lekovito, iako ume da boli.

(MNOGO) RAZUMEVANJA

Ključna reč tokom tog procesa je: razumeti. Imam osećaj da je želja da razumem gotovo postala osnova moje ličnosti: prvo razumeti sebe, a onda i druge. Težiti onom što se u psihologiji, čini mi se, zove bezuslovno samoprihvatanje: prihvatam sebe jer razumem sebe, a pošto razumem, onda i opraštam sebi. A kad oprostiš i razumeš, lakše je i da voliš sebe.
Odavno pročitah negde: “ljudi mogu da te upoznaju samo onoliko koliko su upoznali sebe same” – i tačno je. U mom slučaju, tvrdnja se proširuje: što više ljubavi i razumevanja imam za sebe, to više ljubavi i razumevanja imam i za druge. U ovom pasusu sam previše puta upotrebila reč razum(eti) i njene izvedenice, ali… nadam se da razumete 🙂

Kada sam krenula da prilazim ljudima sa stanovišta razumevanja (evo ga opet) i saosećanja, bez osuđivanja, međuljudski odnosi su se nekako podigli na novi nivo. I stari i novi.
Vodeći mnogo konverzacija koje su malo teže od tralala šta ima novo kod tebe ćaskanja, shvatih koliko nam svima fali da nas neko sasluša pažljivo i bez osuđivanja. Kad slušate, zaista slušate, i druga osoba to oseti, tada kreće suštinsko upoznavanje, ko je ko zapravo, iza svih pirandelovskih maski koje nosimo.
Povezivati se sa potpuno različitim osobama (naizgled – sličniji smo nego što se čini na prvi pogled) i otkrivati druge, a kroz druge i sebe, zaista je divno iskustvo, prilika za učenje, ali i lek za usamljenost.

SAMO NEŽNO PREMA SEBI

Kad utvrdite svoj položaj u društvu kao dobar prijatelj i osoba koja sluša, morate da utvrdite još nešto da ne biste poludeli: zdrave granice. To je isto bilo, a i dalje je, putovanje. Gde je granica između zaista nemam emotivnog kapaciteta da saslušam tuđi problem jer sam okupirana mojim haosom i to bi me dovelo do tačke pucanja i ja sam loša osoba koja ne pomaže nekome kome treba pomoć? Ne znam. Valjda ću saznati do sledećeg novembra.

Jako velika očekivanja, visoki kriterijumi za sebe i ja smo drugari već dugo, ali se već oko godinu dana čujemo slabije. Bitno je dati sve od sebe, ali “sve od sebe” nije svaki dan isto: nekad je to 100% mojih mogućnosti, nekad 20%, i to je okej.
U poslednje vreme dosta crtam i to je za mene nešto poput meditacije (dok je pisanje katarza); krenem sa jednom idejom u glavi, nešto zeznem, improvizujem da to popravim, pa odem kojim god putem me proces odvede. Koristim i druge tehnike, jer me crtanje samo olovkom ograničava. Nikad ne ispadne onako kako sam prvobitno mislila da hoće, ali nije ni bitno, jer je ispalo dobro, iako drugačije, a i uživala sam dok sam to radila.
Pokušavam da naučim da se isto tako postavim i prema životu generalno.

SLUŠAJ INTUICIJU, PA KUD PUKLO DA PUKLO

Možda najbitnija stvar koje sam izvukla iz, da ih tako nazovemo, novembarskih lekcija je: slušaj sebe. Intuicija postoji (postoji i naučno objašnjenje za nju i jako je zanimljivo, ali o tome možda nekom drugom prilikom). Osećaj u stomaku mi se uvek ispostavljao kao tačan. Drugi ne moraju da razumeju vaše odluke; bitno da ih vi razumete i da prihvatate odgovornost za njih.
Na kraju krajeva, niko nas ne poznaje kao što mi poznajemo sami sebe, pa ćemo tako doneti verovatno najbolju odluku za nas. Ako se zezneš, neće se baš odmah učiniti kao najbolja, ali ja želim da verujem da se sve dešava sa razlogom.
Doduše, razlog može da bude to što smo budale, ali i to je okej. Sve je za ljude. I dalje se bezuslovno prihvatamo.

Sa druge strane, neke stvari su ostale iste godinama i verovatno će biti takve i za deset: na primer, činjenica da ću sve ušteđene pare koje imam potrošiti na putovanja. Koja su na neki način takođe promena, no dobro.
„Svakome bi trebalo odrediti da putuje s vremena na vrijeme. Čak i više: da nikad ne zastane duže nego što je neophodno. Čovijek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mjesto, čovjek prihvata sve uslov, čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvesnošću koja ga čeka. Promjena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposjesti njegov osvojeni prostor, i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovijek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovjek trpi  ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promijeni mjesto i nametnute uslove.“ – Meša Selimović, Derviš i smrt

P.S. Ukoliko imate volju+želju za promenom, ali ne možete da se pokrenete sa mrtve tačke i čekate neko deus ex machina rešenje, ili makar neki znak: ovo prvo vam ne mogu dati, eli evo vam ga znak.

Izvor fotografija: autorka teksta.