„Poslušnost, brzina i snaga bez trunke fantazije: to je kalup koji nameće globalizacija. To je serijska proizvodnja fudbala bez ikakvog žara.“ Eduardo Galijani je video prvo svetsko prvenstvo u fudbalu održano u Urugvaju, iako je rođen osam godina nakon što je odigrano. Video je kroz svog oca, kroz sve zemljake opčinjene 1930-om. I nakon 65 godina ispisao epitaf njihovom poraženom zanosu koji najbolje pokazuje dokle je fudbal stigao.

Galijani

Radovao se Galijani i urugvajskom osvajanju Brazila 1950. godine, kada su nebeskoplavi drugi put postali svetski šampioni, epskom pobedom u finalu protiv domaćina Brazila, pred 174 hiljade gledalaca, rezultatom 2-1. Svetsko prvenstvo u Brazilu nisu odlučili, niti odlična ekipa Urugvaja, niti opuštanje Brazilaca posle vođstva od 1-0. Prvo posleratno prvenstvo rešeno je petnaest godina ranije. Odluka jednog dečaka iz Bolonje da odustane od fudbala ostavila je svet bez najboljeg desnog krila i Italiju bez titule prvaka sveta 1950. godine. Pjer Paolo Pazolini, umesto fudbalske postaje intelektualna i kulturna ikona Italije. Knjige, filmovi i javna angažovanost Pazolinija čine jednim od najznemenitijih Italijana 20-og veka. Dela su mu pored slave donela i smrtnu presudu. Godine 1975. ubijen je u okolini Rima, a ubistvo do danas nije rasvetljeno. Samo nekoliko godina pre smrti, Pazolini dešifruje fudbalsku alhemiju, podiže fudbal na nivo magijskog i savršeno oslikava šta fudbal predstavlja:“Fudbal je poslednje crkveno prikazanje našeg vremena. Dok su druga crkvena prikazanja, čak i misa, sve manje popularna, fudbal je jedino koje nam je preostalo. Fudbal je spektakl koji je zamenio teatar“.

Pazolini

Fudbalska magija dovoljno je jaka da pomiri i naizgled nepomirljivo. Šta je moglo da navede Kamija i Sartra da makar jednom imaju isti stav? Samo fudbal. Za Sartra, fudbal je „metafora života“. Alber Kami, talentovani golman alžirskog Rasinga, zahvalnost fudbalu odaje sledećim rečima: “Sve što znam o moralu, dugujem fudbalu. Igrajući fudbal shvatio sam da  lopta ne stiže tamo gde je očekuješ. To mi je koristilo u životu. Naročito u Parizu, gde se ne može nikome verovati“.

Kami sa saigračima

Ilješ Špic, najveći trener na prostorima SFR Jugoslavije i čuvena leva polutka Ujpešt Dože bio je zaljubljenik u poeziju. Posebno je voleo pesmu svog prijatelja Lajoša Kašaka „Konj umire, ptice uzleću“. Ovu pesmu je na srpski preveo Danilo Kiš. Preveo, siguran sam, u čast Ilješa Špica. Sedeći u kafani „Ruski car“ Danilo Kiš je rekao Ilješu Špicu da svaka kap driblinga Milana Galića može napisati „Ilijadu“. „Ilijadu i Odiseju“ Stjepana Bobeka i Milana Galića. Takav fudbal je nekada igrala SFR Jugoslavija. Dati gol i uvek dati gol više. Fudbaleri su bili pesnici ovih prostora, ispisujući stihove svojim virtuoznim potezima.

Savremeni fudbal je zamenio mitsku dimenziju potrošnom, epska igra je postala vašarska, prolazna, sa ograničenim rokom trajanja. Nekada se utakmica nije završavala poslednjim sudijskim zviždukom. O jednom meču se govorilo godinama. Prepričavalo se, analiziralo, polemisalo. I danas se govori o duelu Nemačke i Madjarske iz 1954. godine. O sjajnom Kočišu, o tragediji Madjara, o upornosti Nemaca. O čuvenom ratu Čilea i Italije u četvrfinalu svetskog prvenstva 1962. O vaskrsenju Rosija 1982. u Španiji, Maradoninoj „božjoj ruci“ u Meksiku ’86… Ima li navijača koji se ne seća ili nije makar čuo za ove dogadjaje?

I šta dolazi posle „herojskog doba“? „Posle juriša vitezova“? Dolazi vreme moralnih patuljaka, navučenih na najjači opijat – novac. Fudbal je postao industrija, mašina za pravljenje para. Nameštanje, trgovina igračima, medijska prava, kladionice pretvorili su poeziju u bankarske izvode. I nije slučajno Ernesto Sabato zapisao:“Tolike vrednosti unistene su zbog novca“. Konji su umrli, ptice su odletele…

Naslovna fotografija: blog.lboro.ac.uk