„A zašto ste raskinuli?“ Mrzim to pitanje. Ima li goreg pitanja koje osoba može da ti postavi kada ti se veza završi? Kada se osetiš samo, napušteno i kada shvatiš da moraš da organizuješ svoj život iznova, i kada se setiš da ti voljena osoba više nikad neće poželeti „dobro jutro“ i „laku noć“. Tada se osetim kao da mrzim sve parove koje srećem na ulici, osećam da bi trebalo zakonom zabraniti držanje za ruke u javnosti, poželim da svakom ko deluje onako blentavo zaljubljeno kažem da je idiot i da živi u iluziji. Ništa ne traje večno. Eto, to je bes koji osetim kada me neko pita „A zašto ste raskinuli?“

Čini mi se da svi očekuju da čuju nekakav dramatičan odgovor. A zar se veze završavaju samo onda kada se nešto dramatično desi, kada jedan partner prevari drugog, kada neko uradi nešto loše… Ima burnih veza, a ima i onih tihih, mirnih, gde ti se čini da sve lepo funkcioniše i da će trajati večno. I kada se takve veze završe, ljudi se jako iznenade. Nikako ne mogu da shvate šta se desilo. I strašno ih kopka. Smaraju te sa neumesnim pitanjima, samo da bi otkrili koji je razlog raskida. Kada im kažeš: „Jednostavno nismo jedno za drugo“, to im nikako ne deluje kao uverljiv odgovor. Odgovor „nismo jedno za drugo“ deluje kao pristojna fraza koju ljudi drugima serviraju kada ne žele da otkriju sve detalje. A zar je zaista nemoguće da se jedna veza završila jer su dvoje shvatili da su različiti, da idu u različitom smeru, žele različite stvari…

U nekom trenutku u životu, dok tražiš sebe i tražiš druge, može ti se desiti da se sa nekim poklopiš. Mi smo se, eto, našli. I sve je bilo lepo, i sve je funkcionisalo kako treba. Smejali smo se, grlili i voleli. Naša veza je bila jedan mali svet. Kad god se tako posvetiš nekom novom, uvek druge stvari ostanu po strani. Nesvesno se malo izoluješ. Malo zabušavaš na faksu, u školi, na poslu, i ne mariš za to. U nekom momentu se polako vraćaš tim svojim stvarima. Treba juriti sopstvene snove, slušati svoju ambiciju, napredovati i na poslovnom, a ne samo na privatnom planu (ipak kažu da se od ljubavi ne živi).

U nekom momentu, veza prestaje da funkcioniše. Tiho, toliko tiho da jedva primetiš. Možda i primetiš, ali zatvaraš oči, jer to saznanje ipak boli. A onda, u nekom momentu to postaje očigledno. Očigledno je onda kada se se svađaš, ali više ne slušaš drugu osobu, već samo želiš da isteraš svoje. Onda kada je tvoj ego važniji od vaše ljubavi. Onda kada ti više nije bitno šta ta druga osoba želi i misli. Onda kada sve polako prestaje da bude bitno i kada utoneš u naviku. Očigledno je onda kada prestaneš da se trudiš.

Mi ljudi smo robovi navika. A kada veza postane navika, to je pakao. Ne osećaš se srećno, a opet ne možeš da presečeš. Znaš da to nije to, da zapravo i niste jedno za drugo, ali navika čini svoje. Navikneš se na poruku za dobro jutro i laku noć. Navikneš se na krevet koji nije prazan. Navikneš se na nečije prisustvo. Dečko ti više nije samo dečko, već i prijatelj, oslonac, podrška, deo života. Takvu vezu jako je teško preseći. Mnogo je razloga za ostanak i mnogo je razloga za raskid.

Art by Kushakov

Najgori je onaj trenutak kada se zaista zapitaš: „Je li to uopšte bila ljubav?“ Onaj trenutak kada apsolutno sve dovedeš u pitanje. Tada se iluzija ruši. Tada shvatiš da možda i nisi voleo baš tu osobu sa kojom si, već iluziju koju si imao o njoj. Iluziju da je ta osoba nešto što nije, nešto što tebi odgovara. Tada shvatiš da ste možda i suviše različiti. Da ne želite isto…

Ne pitajte me zašto smo raskinuli, jednostavno, ne pitajte me.

Izvor fotografija: Berlin ArtParasites