Postoji jedna legenda koja na najlepši mogući način povezuje dva naroda, Srbe i Grke. Legenda o ljubavi, istini, prkosu, o rastanku i bolu dvoje mladih i zaljubljenih.
Godina 1915. Naređeno je povlačenje, da se neprijatelju prepusti teritorija. Zašto, zašto Bože? Vojska mora da se odmori, konsoliduje! Posle svog ovog pakla? Ali tako mora. Čovek, ma koliko snažan bio, ima svoje granice izdržljivosti. Ali ko još misli o tome. Zar da se ostavi domovina, svoje, sve sveto? Ne, nema odmora. Bolje je i poginuti nego sramno pobeći. Da li je ovo sramno što se čini? Tako mora biti. Vrhovna komanda izdala je naredbu. Pokret. Vojska se kreće. Kao aveti, upalih obraza, pogureni, smrznuti, gladni. Da li je to kraj? “Morate da se oporavite, izlečite rane!” A do tada, ko će čuvati njivu, majke, ognjište? Ko? Korak u korak… Sneg. Planine. Vatre, glad, tifus. Nečiji brodovi. Neki nepoznati ljudi. Da li su prijatelji ili neprijatelji? More. Niko do tada nije video toliko vode. ”Idete na Krf, na Vido!”, čuje se komanda. Šta je to, gde je to? Šatori, bolnice, lekari. Prilaze neki ljudi, nešto nerazumno govore, nude hranu, vodu. Blagost im je u očima. Kažu to su Grci. Koji su ti? Nemaju uniforme. Mlada devojka prilazi vojniku. Pruža mu jabuku. Blagorodna je. Ima lepe oči. Ih…. da nije rat.
I pažnja, i lekari, i smrt, i plava grobnica, i ljubav…. Sve se izmešalo. Život pobeđuje. Mora se nazad. Mora se. Lepo je ovde, ali domovina zove. I suze, i ponos, i rastanci i silna želja… Mnogi ostaju da večno sanjaju, tu, daleko kraj mora. Vraćaju se. Žure. “Domovino evo nas, evo tvojih sokolova, vraćamo se majko. Eh ljubavi mladosti moje, kako da te ostavim? Ne plači, molim te! Vratiću se jednom?!”
Na rastanku zaplakale su mnoge Grkinje. Srbin, i kad mu je najteže, ume da voli. Gladni, promrzli, bolesni, prevališe stotine kilometara sve do grčkog ostrva Krf. Tu bejahu dočekani kao u sopstvenoj kući. Krfljani, iako malobrojniji od silne, iznurene, srpske vojske, pružili su im hranu, utočište i preko potrebnu podršku i reči utehe. Saosećanje i poštovanje čoveka prema čoveku u nevolji. Oni su uzvraćali svom svojom ljubavlju, zahvalnošću, poštenjem. Istorijska je činjenica da nikada nije ukradena nijedna jabuka, nikada osramoćena nijedna devojka. Ali ljubav nema granice. Jednostavno se dogodi i tamo gde i kada je najmanje očekujete.
Da li je to bilo veliko hvala, da li prava ljubav izmedju čoveka i žene, tek, nastala je možda najlepša ljubavna pesma. Legenda govori o velikoj ljubavi između jednog srpskog vojnika i Grkinje sa Krfa. Kažu da su ljubavi, koje se dogode u tmurnim, sumornim vremenima, u ratnom vihoru, zapravo i najjače, najiskrenije. Ipak, dužnosti prema Kralju i Otadžbini, bile su važnije od svega. Nakon oporavka na Krfu, srpska vojska krenula je u proboj Solunskog fronta i oslobađanje voljene Srbije. Ali ljubavi dvoje mladih i ko zna koliko njih takvih, ljubav prema domovini donela je rastanak. Bože kakvi su to ljudi bili. Ljubav prema svojoj zemlji bila je jača i od lične sreće. Ali, koje sreće ako nemaš domovinu, svoje korene, ako ne znaš ko si?! Rastanak sa voljenim bićem je neminovan samo za takve.
Ne ljuti mi se oko moje
što odlazim za nepoznatim
postaću ptica
i doći ću ponovo blizu tebe
Otvori prozor svoj
plavi bosioče moj
i sa slatkim osmehom
laku noć mi reci
Ne ljuti mi se, oko moje
što cu te ostaviti sada
i dođi na kratko, da te vidim
da se oprostimo
Otvori prozor svoj
plavi bosioče moj
i sa slatkim osmehom
laku noć mi reci
Da li su se ikada više videli? Da li je vojnik stigao živ? Da li ga je Grkinja zaboravila ili je ostala neutešna? Ne znam, tek ostala je pesma kao spomen da večno podseća na dvoje mladih u ružnim vremenima. I jedna ptica u letu. Ljubav je ipak večna, samo vremena dolaze i prolaze.
Ne ljuti mi se oko moje
što odlazim za nepoznatim
postaću ptica
i doći ću ponovo blizu tebe.
Autor: Petar Bijelić
Naslovna fotografija: livingtuscany.wordpress.com