Neka nova vremena: Može li online školovanje da opstane na duže staze?

0
35

Vek je 21. Vreme u kome smo mislili da su sve nedaće iza nas. Ratovi su prošli, uspostavljena je demokratija – znači većina odlučuje. Sve je manje više u redu. Imamo kuhinjske i druge aparate skoro za sve. Za ono što nemamo samo je pitanje vremena kada će doći do nas. Samo što se ne pojavi robot koji može i da misli umesto nas. Nema problema, imaćemo i to… Tehnologija svakoga dana napreduje, život se zbog toga i ubrzao, ali u redu, pratimo situaciju. Sve deluje moguće i ništa ne deluje nemoguće. Ako nešto ne znamo ili nismo sigurni, pa tu je naš prijatelj Google. Lako ćemo.

I onda iznenada, počinje priča o virusu… Nekom tamo virusu, koji se događa u Kini. Ma dobro, Kina je daleko, ionako je to samo običan grip. Počinju ljudi da umiru… Pa i od gripa umiru, dešava se. Virus se širi, nije ti svejedno, ali opet 21. vek je, preživećemo. Polako dolazi do nas, zatvaraju se škole, preduzetnici prestaju sa radom, na posao ide samo onaj ko mora, sve što može, prebacuje se online. Pa kako ćemo sada sve raditi online? Mnoge stvari ne mogu… Kako odjendom i posao, i škola, i pozorišta, online pijaca, ma sve… Deluje na izgled tako jednostavno, a tako komplikovano, pa mi nismo navikli na to…

I tako dolazimo do online edukacije. Sve više ljudi se javlja koji je pružaju putem interneta. Hajde, za proizvode smo već znali, vidiš sliku, pročitaš komentare, platiš m-bankingom iz kreveta i za koji dan ti stiže na kućnu adresu. Ako ti se ne svidi, pa možeš i da vratiš. Ali edukacija? I edukacije je bilo preko interneta, međutim sada ona ubrzano postaje kao pravilo da bude takva – elektronski uvid u sve. Do sada smo imali samo pojedine kurseve, ali sada pričamo o formalnoj edukaciji…

Da li je to moguće?

I šta nam to donosi?

Pre svega moramo svi da budemo u startu dovoljno edukovani kada je tehnologija u pitanju. Kako se rađaju nove generacije, to i nije problem, oni rastu sa tim i to im postaje normalno. Ali mi, malo stariji, moramo stalno da učimo i da budemo u korak sa vremenom. Jer mi smo ti, koji moramo da usmerimo tu generaciju da svoje znanje koje steknu koriste u pravom smeru. Mi smo ti, koji imamo dovoljno svesti šta je ono što se mora, što se treba, ali odjednom dolazimo do nečeg novog, potpuno novog, tako ubrzanog… Mi smo ti koji imamo svest da se vremena menjaju, ali sada smo zaglavljeni u vrelu ubrzanog kretanja i prelaska na nešto novo. Tako brzo. Taman onda, kada smo pomislili da imamo dovoljno informacija da i ono što ne razumemo, možemo da istražimo i da pokušamo da shvatimo…

Šta sad ovo zapravo znači?

Dakle, pored našeg znanja i naše informisanosti, moramo da budemo adekvatno opremljeni u kućnoj varijanti. Adekvatan kompjuter, štampač. Za skener može da posluži i telefon. Pa i nije tako strašno. Dovoljan protok interneta i spremni smo.

Ali šta to znači za mlađe generacije, za one kojima će ovo postati normalno… Sasvim normalno… Možda i neophodno…?

Prednost svega ovoga je što će te generacije imati istreniranu koncentraciju. Što će se naučiti disciplini sedenja i rada za kompjuterom. Što će im biti normalno da sve rade sami, jer online, između ostalog, znači i da mnogo više radiš sam. Neće se gubiti vreme na posebno spremanje i putovanje do, recimo, univerziteta, sem ukoliko nema posebne potrebe za tim. Ali, sada su i konsultacije jedan na jedan online. Takođe, neće morati da troše dodatni novac na obroke, jer sada mnogo toga mogu da spreme kod kuće. Ovo još i zvuči efikasno, zar ne?

Nastava se sada može održati tako da se svi učesnici i predavač mogu međusobno videti i aktivno učestvovati, kao da ste regularno u nekoj prostoriji svi zajedno i imate predavanje. Sve knjige i dodatni material šalju se pute e-maila ili se kače na određene platforme. Tako jednostavno?

Dakle, sve može da funkcioniše. Možda čak i nije tako loše. Ali gde je ona draž upoznavanja, prijateljstva, zajedničkog prolaženja kroz edukacije. Da li će se i to svoditi na online? Vidite nekog na nastavi putem interneta, i da, možete se posebno zbližiti, ali gde je onaj osećaj da li vam se energije podudaraju ili ne? 

Gde je ona draž, kada predstavljaš nekog prijatelja, kao nekog iz školiskih dana. Kako će se to sada razvijati? Socijalizacija nikada neće prestati, jer smo mi, društvena bića, ali da li to znači da će oni sada imati možda manji krug prijatelja, ali vredniji, možda će se i odlučivati za određene edukacije po preporuci prijatelja, te će ih pohađati svakako zajedno… Ili će biti normalno da određena prijateljstva koja su možda i započeta online, pređu u nešto nazovi “regularno”, pa što da ne?

Možda će i vreme, provedeno sa istim, biti značajno kvalitetnije?

Kako smo shvatili da “ovo” ipak može da funkcioniše, vrlo je moguće da ćemo sve češće pribegavati online edukaciji, ili bolje rečeno, da ćemo postepeno sve više prelaziti. Online knjige, dnevnici, pa zašto ne i sama, ona regularna, školska predavanja? Sve se prevaziđe, preživi i onda šta… Postaje normala? Ono što je u nekom momentu bilo čudno, možda isprva ne tako praktično, postaje nešto na šta se svi privikavamo. Možda i naučimo da cenimo isto… Možda više i ne budemo mogli da sagledamo život van toga?

Jer činjenica je, da se sve dešava sa razlogom. Možda nas je ovaj slučaj zvani “korona” samo malo ili malo vrše ubrzao/iznenadio, ali stvarnost je tu. Ona stvarnost od koje nećemo moći da pobegnemo. Možda nećemo ni želeti. Činjenica je da je ceo svet uvideo da može i tako. Može i sve da bude preko interneta… i ono što smo mislili da ne može ili da teško može. Sada imate i teretanu online, neko vam pokazuje vežbe, a vi iste radite kod kuće. Umesto tegova koristite flaše vode ili nešto slično. Znači da može. I to je svima manje više jasno…

Ali kakav će to biti svet sa takvom stvarnošću? Svet neke nove realnosti? Svet u kome mi nismo rasli? Ali, svako vreme donosi neke novine. Uvek je bilo tako. I mi smo u očima naših roditelja bili “ova današnja generacija”. Generacija koju oni nisu shvatali, te su često govorili ono čuveno “u moje vreme nije bilo tako…”. Pa im je uvek bilo i teže, i komplikovanije, ali možda im je samo bilo teže da razumeju nas? Da shvate… Da svako vreme donosi nešto novo, neke novine koje za sobom u prikolici vuku kako olakšanja tako i neke nove poteškoće…

Neka nova vremena… i koliko god da misliš da si u toku, da si dovoljno edukovan da možeš da ispratiš promene, ipak postoji strah od nepoznatog. Strah kako će sve to izgledati, ili šta sad to zaista znači. Ali kada imaš strah od budućnosti, možda nije loše vratiti se u prošlost i istražiti malo, te kad spoznaš upravo to, da si i ti tada za neke generacije u stvari bio drugačiji i da su i tada dolazila neka nova vremena koja su predstavljala nešto nepoznato, i da si u stvari… Preživeo… I ti i svi oko tebe.

Razlika je samo, što zahvaljujući brzom protoku informacija, mi imamo prostora da proširimo svoju svest, i da možda, mnogo lakše prihvatimo ono što je za naše roditelje bio šok. Mi imamo dovoljno proširene vidike da prihvatimo šokove, te da pokušamo da razumemo, i da se prilagođavamo.

Dakle, samo polako i bez straha, jer činjenica je da nas neuspeh nikada neće preteći ukoliko je naša odlučnost da uspemo dovoljno jaka i da se ne treba igrati onim emocijama koje nas vraćaju korak unazad.

Neka nova vremena… Možda su u stvari i bolja vremena. Više izbora, mogućnosti, usavršavanja, znanja, informacija. Gledajmo stvari sa vrednije strane, bez straha i puni onog samopouzdanja koje nam pomaže da se izborimo i prihvatimo da su okolnosti drugačije i dokle god radili na sebi, nema tog vremena koje nas može preduhitriti ili koje nas može tako iznenaditi i paralisati. Možda nas za trenutak uplaši, ali samo za trenutak… Ako ništa drugo, danas je sve dostupno ili dovoljno dostupno da možemo da se izborimo, savladamo i gledamo stvari sa vedrije strane. Mi smo bar, ta generacija, kojoj je lakše da se prilagodi.

Autor: Milica Krajšić Pecelj