Kada pomislim na koronu i na sve izmene koje je sa sobom donela, pada mi na pamet koliko je raličitih priča iza zatvorenih vrata ispričano. Jer sada se sve tamo dešava. Iza zatvorenih vrata. Mnogo više nego pre se dešava, jer nema bežanja. Nema bežanja iz kuće, nema bežanja od onih sa kojima živimo, nema bežanja od sebe. 

Na Instagramu i dalje, možda i više nego ikada ušminkavamo poljujanu i neizvesnu stvarnost, pokušavajući da kupimo malo zamišljenog i neostvarenog života. Postali smo vrsni kuvari, najkreativnije likovne umetnice, guru učitelji, ljudi koji uživaju u svakom kutku svog stana i svoje terase, svakom zraku sunca, zahvalni na svemu. Postali smo ljudi koji imaju ’’veliko nedostajanje’’ za nekim lepšim vanjskim vremenima, nedostajanje za bližnjima, koji pozivaju na davanje podrške raznim zanimanjima sa prve linije fronta… Kao neka nežna fenski hipi zajednica koja širi radost, veselje i mir u svetu. 

Da, sve smo to na Instagramu… A u stvarnosti? 

U stvarnosti je Instagram fotka samo trenutka glamura koji podigne hormon sreće, pa kad odložimo telefon, ostaje sve ono što jesmo. U ovom trenutku, prostor u  kojem boravimo postao je, više nego ikada pre, odraz svega što jesmo, svega što živimo. To da li je prostor sređen ili haotičan, manijakalno čist ili zabrinjavajuće prljav, da li je prolećno spremanje odrađeno ili nije…. Da li ujutru sređujemo krevet. Da li se za posao na Skype-u ili Zoom-u šminkamo i oblačimo (gornji deo, da se razumemo) ili čak ni to… Odjednom svaki korak u toj našoj dnevnoj rutini postaje značajan. Naše mesto življenja je i mesto učenja i mesto rekreacije i mesto izlaska i radno mesto… Dakle poenta je prevariti mozak da si zaista negde išao. Ne prelivati se iz jedne prostorije u drugu, već koračati kroz različite sektore, kao da su kilometri, a ne santimetri. Kako?

Saveti stručnjaka su razni. I svi se svode na jedno. Keep yourself busy. Ovo mu dođe, ja bih rekla, samo za ljude koji nemaju decu. Jer, da se ne lažemo, ovi koji imaju decu, ne da su zauzeti, nego ih muči samo jedno pitanje – kada počinje happy hour. Od ranog jutra, do početka večeri, život u koroni sa decom je ispunjen do poslednjeg minuta. To je jedna velika parna mašina čiji je mašinovođa dobrano preznojen i ima jake mišiće od lopatanja po uglju. Dakle, udri kao u rudniku. Ustajanje, doručak, Skype, domaći, užina, Zoom, ručak, fizičke aktivnosti, mejlovi, crtać, usisavanje, veš, veš, veš….Pada mrak. Kupanje, maženje, gašenje svetla. Veš. HAPPY HOUR!!!! Komiranje. Jutro. Pa sve ponovo.

Sa ove vremenske distance, kada smo već XY dana u ovoj situaciji, smem da kažem samo, da je ta mašina fantastična. Ta mašina mi je dokazala jednu odličnu stvar. Motivacija je sranje! Da, usuđujem se da kažem. Period korone i moje održavanje parne mašine na maksimalnom nivou rada je meni lično uzorak života, tj. stava prema zivotu. Dakle, guraš, radiš najbolje što u danu možeš, organizuješ se koliko ti okolnosti dozvole, isplaniraš svoj dan koliko ti okolnosti dozvole, teraš mašinu, teraš teraš, i posle nekog vremena shvatiš da si najveca motivacija ti sama sebi! I to ne zato što si izgurala još jedan dan u ovom ludilu i precrtala ga sa kalendara, već zato što si uspela da nastaviš da ideš dalje. Ne da ideš gore, ne da napreduješ, ne da se meriš tuđim lenjirom. Uspela si da BUDEŠ! E to, moji prijatelji, ne može svako u izolaciji da kaže. Nisi čekala da korona prođe, već si u svakom svom danu BILA. 

A to je sasvim dovoljno uvek, ne samo sada. Kako malo ljudi to ume, da BUDE. Probaj to da zapamtiš. Probaj to da istetoviraš sebi na mozak i da ne budeš kratke pameti. Draga moja ženo, ratnice, udahni sve ovo, natoči si pice za happy hour i dozvoli sebi da samo BUDEŠ. Sada i ovde. 

Idem da stavim veš u mašinu sad…

Autor: Jovana Belić