Poslednjih godina svojevoljno pripadam samo tom udaljenom božanstvu. Noćima, poput ove, sedim na prozoru sa čašom vina u ruci i gledam uglačanu, oblu, nalik perju mekanu stranu Meseca. Kako samo prostranstvo tame ne utiče na njegov sjaj i lepotu; ponosno svake večeri izlazi i privlači daleko bolje od zvezda. Usamljen, gord i tužan u svojoj veličanstvenosti. Podižem čašu i posmatram ga kroz staklo. Polako klizi do ivice i gnezdi se na dnu. Ispijam Mesec u jednom dugom gutljaju i dopuštam da se rasprsne u meni, te da njegova svetlost izađe kroz sve moje popucale šavove, pukotine i ožiljke. Da vidim gde me je sve dokačila oštrica ljubavi.

Osvetljavam sobu, kao on nebo. Najveća svetlost je između rebara, koja su umesto ruža pronašla trnje, koje  sada leži svinuto oko kostiju. Zato svaki pokret boli. Mlečni put se pojavljuje sa unutrašnje strane mojih butina, ispod koga se krije obuzdana želja za njegovim nekadašnjim gubljenjem u njemu. Za dodirom najsavršenijih jagodica prstiju, koje su ispisivale slova ljubavi na mojim nogama i posipale zvezdanu prašinu na stopalima. U moru tuđih koraka, ja sam ostavljala svetlucavi  trag.

Spuštam pogled i brojim hiljadito gašenje zvezdica koje za sobom ne ostavljaju više ništa.
Izvinjavam se rukama koje ne mogu da se oporave od ogrebotina, jer su prejako držale ljubav. Što su bezbroj puta bivale povređene od skrivenih bodlji na njegovom telu. Ruke koje su najnežnije svirale melodiju njegovog udaha i izdaha, ruke koje su ljuljale jasla njegovih snova. Sa njih klizi kapljica i daje crvenkasti odsjaj u čaši, u meni.
Lešinari kruže oko mog srca, gladna su njihova usta ovog komadića mene, koji godinama pevuši besmrtnu pesmu kao odu izgubljenima i nikad pronađenima. Peva, a glasni eho ispunjava praznu prostoriju u kojoj su nekada stajale njegove omiljene ploče, plava košulja, polica sa knjigama. Gde je bio njegov smeh i naš život. Sklupčala sam se uglu, na staroj, drvenoj stolici i čekala, jer sam bila sigurna da ce doći. Želela sam da sa njim sagorim, da bih se ponovo rodila.

Rekla sam, pevala sam mu:

Drži me bejbe
Drži moje kosti obložene mirišljavom kožom
I biću svetlucavi prah na tvojim dlanovima;
Pričaćeš jednom
Kako si uspeo da držiš zvezde.
Ovaj svet demonski obuzima
Ovaj svet je brz
Bejbe
Svi mešaju ljubav sa privrženošću
Zalazak sa večitim odlaskom
Ne rađaju se iznova
Ne sviću jutrima
Kažem ti,
Drži me
Drži se
Ovaj ringišpil se vrti nad ponorom
Na pedalj smo od rušenja
Uhvati se za moju želju
Misli,
Ja ću se sklupčati u tvojim očima;
Bejbe,
Hajde da se čuvamo
Mi imamo karte za ovaj svet
Prepun izgubljenih putnika
Ne daj da nas gužva razdvoji
Drži se
Širićemo ljubav brže nego plamen
Veru pre nevere;
Bejbe,
Ti i ja.
Okuj me rukama
Ljudski neraskidivim lancima,
Veruj mom pogledu
Zavetuj se mojim usanama
Diši u ritmu mog srca,
Kad čuješ
Bam – bam
Ljubav se pita
Da li me držiš dovoljno čvrsto, bejbe?”

Mislim da se gasi plamen u umu, iskra i želja. Mesec se nadima u meni, premalo mu je moje telo. Moja koža nije dovoljna jaka da izdrži njegovu snagu. Um je dobrovoljno obukao ludačku košulju jer želi rastrgnuti ucveljeno srce koje polako odumire. Mesec mi se skriva ispod orošenih trepavica, te ne smem da otvorim oči jer se bojim da će videti u njima sve što je ispisao u dnu mojih leđa, što je osetio u mojoj kosi i okusio u mojim rečima. Videće sebe.

Ponovo ću ga Mesecom zvati, ponovo ću njegova biti. Ali me on neće (za)držati. Neće doći.
Ovaj svet, čeka samo na mene. Bejbe, nije tu.