Sunce se mučilo u borbi sa oblacima da svojim zracima prekrije zemlju. Oblaci su bili toliko mutni i nepropustljivi da se nigde nije nazirao ni tračak nade za lep dan.
Duže sam spavao nego inače. Valjda zbog tog mraka koji nije prolazio. Navikao sam da me ujutro probude zraci koji su uspeli da probiju sve barije i da dotaknu kroz prozor moje sobe, onako sjajni i topli. Takva jutra volim. Međutim, ovo mi se nije činilo kao jedno od takvih.
Ustajem sav nenaspavan. Bukvalno sam spavao da se umorim. Osećaj je bio kao da me je pregazila čitava četa patuljaka koji se noću bude i tumaraju po sobi, uživajući u njihovim pustolovinama. Izgleda da sam im malo zasmetao kada su se tako ophodili prema meni.
Ipak, jedan zrak je pobedio crni oblak. U vazduhu se osećala sloboda. Novi dan i želja da se još jednom upustim u sve čari koje mi on donosi. Čekao sam na pobede sunca nad oblacima.
Spremio sam kafu, pustio laganu muziku da me vodi kroz ovaj početak dana. Misli su bile daleko, srećne što neće biti zaglavljene u ovoj prostoriji. Osetio sam kako me vuku moleći da se razbudim i izvedem ih da proslavimo novu pobedu sunca i jutra.
Spremio sam se i izašao. Sve je nekako došlo na svoje, iako se činilo da će još jedan dan proći tmuran i neopažen. Pre svega beskoristan. Od jezera me je delilo nekih dvesta metara. Rešio sam da mi ovi koraci koji vode ka jezeru budu koraci u dan koji ne bih želeo da se završi.
Stigao sam i seo na oblalu uz malo žudnje što se na mogu okupati u njemu. No, ipak i sam pogled na vodu mi je ulivao mir. Utonuo sam u misli koje su me i naterale da izađem, slušao blagi šum vetra koji je talasima u jezeru stvarao divno melodiju slobode.
Pogled koji se gubi u daljini, upijao je svaki pedalj kopna koji se imalo nazirao. Odjednom pojavio se on – gospodar neba nad vodom. Njegova belina odisala je lepotom, a njegova raširena krila nosila su ovaj dan u plavetnilo neba. Galeb je bio svoj na svome. Na svojoj prostranoj teritoriji gde je mogao sve, a niko mu nije mogao ništa. Jednostavno tako živi. Divio sam se tome i gledajući u njega zavideo mu na neizmernoj količini hrabrosti.
Bez pritiska je leteo na sve strane. Polako je osvajao prostranstvo između jezera i neba. Vetar mu je malo smetao usmeravajući ga na drugi pravac. Međutim, galeb se nije dao, imao je svoj cilj.
Što nisam ta prelepa bela ptica? Bar na dan. Da osetim sve te prednosti slobode koje kao čovek ne mogu. Svakako da čovek i ptica nemaju istu percepciju stvarnosti, te drugačije vide i slobodu.
Umorio se od prve ture letenja za danas i sleteo tik uz mene. Prvi put sam imao priliku da iz blizine vidim tog hrabrog nebeskog letača. Razmenili smo nekoliko pogleda. Goreo sam od želje da mu priđem i pitam za neki savet, krenuo sam i tako ga uznemirio. Odleteo je, a sa njim je odletela i želja. Nisam se razočarao što je galeb otišao, već što se nisam ranije usudio da mu se približim. Izgleda da još nije spreman za upoznavanje sa nekim ko nije njegova vrsta i sasvim sam siguran da on ne bi tek tako otišao da nije osetio da mu neko ugražava teritoriju, slobodu i život.
Dan se polako približavao kraju. Sunce je utonulo u san stvarajući prelepo prelamanje boja na vodi. Galeb je, siguran sam, spokojno zaspao čekajući sutra da ponovo poleti.
Na osami blizu mora
Dok se sunce zemlji smije
Slušam tebe kako kličeš
Lipo li je, lipo li je
Moj galebe…