Sećam se kao da je juče bilo, prvi put sam videla veliki sneg. Geografka odrednica – Vlasinsko jezero, vremenska odrednica – 1994. godina. Draganova „osmica“ se zaglavila u snegu, a mene su nosili do kuće, jer nisam smela da zakoračim u tu nepreglednu belinu. Vlasninsko jezero je naš početak, sredina i kraj, naš „beskrajno plavi krug i u njemu zvezda“. Ukratko, naša mala porodična istorija.
Sećam se kao da je juče bilo, probudio me je razgovor koji je dopirao iz glavne sobe. Okupila se rodbina. Mama me je obukla, a baka je iz kredenca izvadila čašu, sipala mi vodu sa kladenca i poslužili me slatkim od šumskih jagoda ubranih u našoj gradini. Deka – rođak mi je recitovao pesmicu „Lupež i pas“, a ja sam žvakala slatko i gledala u kredenac.
Znam iz priče da je u centralnom delu glavne sobe, kada su izgradili kuću, stajalo ognjište. No, kako su se potrebe domaćinstva menjale, kredenac je ubačen, a ognjište je srušeno.
Od tada je prošlo više od četvrt veka, a ja svake godine, nakon što uđem u našu jezerko – planinsku kuću, prvo otvorim vrata od glavne sobe i dotaknem taj drveno – zastakljeni komad pokućanstva.
Kredenac nije samo deo enterijera, kredenac su uspomene i priča o životu.
Tik uz lampu stoje dve kreme za ruke. Nakon branja pečuraka i kopanja u njivi, baka bi na česmi u dvorištu oprala ruke, a zatim bi ušla u kuću i ruke namazala kremom. Naučila sam – u životu ćeš raditi poslove od kojih će ruke, misli ili duša da ogrube, važno je da obezbediš melem kojim ćeš te grubosti da ublažiš.
U zastakljenom delu kredenca stoje čase. Velike za sok (domaći!) i vodu, i male – rakijske. Rakija je sinonim za tradiciju, za običaje i za nazdravljanje. Zato uvek nađi razlog da nazdraviš. Ako ne piješ rakiju može i sok, poželjno domaći. Upamti, ne nazdravlja se piću, već povodu i čoveku.
Ispod zastakljenog dela su dve kockaste pregrade sa vratancima, a između njih prostor u kome se drže šoljice za kafu, džezva i bokal za vodu sa kladenca. Moja prva kulinarska pobeda je savladavanje veštine kuvanja kafe. Nema ništa lepše nego kad se u avliji okupi rodbina, zakuva se kafa i razgovor može da počne. Naravoučenije – Nek’ nam je uvek ljudi sa kojima nam je gušt da popijemo kafu. Ritual vredan poštovanja.
Na dnu kredenca, koji je ujedno i največi, stoje tanjiri, šerpe, lonci, poklopci i escajg. A šta je to nego porodica, dom i ljubav. Nije važno šta se u tom loncu kuva ni kolika je porcija, već za koliko ljudi postavljaš sto i sa kim obeduješ. Zar ne?
Ne vezuj se za materijalno, kažu, a kao da ne znaju da komadi drveta, stakla, železa i kamena odgovorno čuvaju neku minulu zbilju, neke želje, poraze, borbe i pobede, mnoga rađanja, odrastenja i starenja, slike promena u vremenu i prostoru. Sve ono bitno što ljudi često zaboravljaju.
