Da li bi vam bilo svejedno da saznate da vas neko snima krišom?

Sama pomisao na to vas preznojava?

Zašto?

Hajde da krenem od ličnog primera. Kada ostanem sam radim stvari koje bi nekima bile degutantne. Priznajem! Nemam razloga da se pravim fin. Kao dete koje je pravilo pite od peska i maslačaka, dolazio sav blatnjav nakon neumornih žmurki koje bih sad igrao bez sekunde razmišljanja, navikao sam na haos, jer ga pravim. I toga sam svestan. Iz godine u godinu sve je manje ljudi oko mene, a moje navike se nisu promenile. To mi se praštalo jer sam bio mali, nestašan. Dete koje je htelo sve da proba, od suknje do puške koju je uperio na komšiju.

Mali dečak. Uvek bled sa znatiželjnim pogledom. Uopšte mi se nije sviđalo da mi svaki dan bude isti. Najviše sam mrzeo kišu, ali me ni ona nije sprečavala da pobegnem i vratim se sav mokar. Nijedno drvo mi nije bilo prepreka. Znam napamet svaki pogled sa vrha krošnje do koje sam uvek nekako uspevao da dođem. Pišem ovo i sećam se momenata kad su mi životinje bile prijatelji, u nekim trenucima jedini. Pevao sam livadama, uspevao da zapamtim strofe koje čujem samo jednom na radiju. Smejem se dok kucam ovo, presrećan sam. Presrećan jer sam za ljubimca imao pile kome sam pričao svoje snove, jer sam drugima bio naporan. Mnogo sam pričao i postavljao milion pitanja, a onda je došao trenutak kada sam krenuo u potragu za odgovorima sam. Jedva sam živu glavu izvukao u nekim situacijama. Zanimalo me je da vidim koliko jaja ima u svakom gnezdu. Pisao sam domaće zadatke na krovovima, profesor mi i dan danas ne veruje.

This image has an empty alt attribute; its file name is giphy.gif

Neću da ispadne da sam tokom svog detinjstva bio sam. Imao sam društvo. I te kako dovitljivo društvo, ali uvek sam hteo raznolikost. Igrao sam fudbal, odbojku i tenis. Svakako nikada nisam pristao da to bude konstantno. Zbog toga je moj brat lio suze jer je uvek nedostajao jedan igrač. Dešavalo se da nestanem, a dok oni shvate da me nema, ja sam kilometrima na bicikli u sumanutoj brzini, sa muzikom u ušima. Nekada mi je nedostajala škola pa sam našao način da uđem u učionicu i čitam enciklopedije i tužno gledam insektarijume. O da, sećam se šume koje su naglašavale svaki moj korak. Vikao sam, jer znam da me niko ne čuje. Sećam se litice na kojoj sam ležao i pomišljao kako izgledam dok me neko gleda sa druge strane. Napolju grmi i seva, a ja posmatram vidikovac Kragujevca na vrhu oraha i gledam gromove kako seku kišu kao žileti.

Kada dođe zima, ja sam primoran da svoju kreativnost usmerim na 70 m2. Nervirale su me zavese, stalno bih ih menjao. Nebrojano puta sam se zaključavao i menjao raspored u kući. Raspored figurica na vitrini mi je bio dosadan pa sam smišljao milion i jedan način kako da ih namestim, a da šalju drugu poruku svima koji dođu u naš dom. Naravno, to niko nije primećivao…

Razvijao sam empatiju sam jer ljudi oko mene nisu bili preterano emotivni i uvek su na svet gledali iz drugog ugla. Zanima me šta bih saznao da sam išao na sigurnu kartu. Otuda moja konstantna želja za rizikom i novim stvarima, a da za sobom vučem provereno kvalitetne ljude bez kojih ne mogu.

Postavljam sam sebi pitanje: “Ivane, ko si ti kad te niko ne gleda?” Ja ponosno odgovaram: “Ja sam izgubljena osoba, ali namerno. Ne želim definiciju.”

Nastaviće se…