Jedan od najdražih poklona koji sam dobila jeste knjiga – „Umeš li da čuvaš tajnu“. Ne toliko zbog samog sadržaja knjige, koliko zbog posvete koja je, čini mi se, dala dušu i celokupan smisao ovom štivu.

„Znam da umeš da čuvaš tajnu. Zato si moj najbolji prijatelj.“ Moja prva reakcija: osećaj ponosa. Moja sekundarna reakcija: preračunavanje svih tajni koje čuvam u svojoj imaginarnoj fioci.

Šta tačno volimo kod tajni? Da li je to, pod a) shvatanje da posedujemo neku bitnu informaciju, zbog koje se osećamo važnim? Pod b) to da već dobro znamo stanje stvari na koje imamo unapred pripremljene odgovore? Ili pod c) osećaj poverenja koji neko probudi u nama izabravši nas za deljenje svoje intime?

Stefan Ćulafić ©

Neosporno je da volimo saznanje da znamo nešto što niko drugi ne zna. Ili barem verujemo u to. Taj mistični veo obavijen oko pojedinih događaja čini da ih se sećamo duže, da ih osećamo jače, da ih prisvajamo bliže sebi.

Tajna je tu da nas trgne. Da nas s vremena na vreme podseti da svi imamo i neki drugi život koji ne plasiramo javnosti. I da nas nauči da prećutimo kada najviše želimo da pričamo. Da u pogledu ispod obrva sakrijemo mnogo istine, a pružimo mnogo slutnje.

Bilo da ste od onih koji čuvaju tuđu tajnu ili od onih koji očajnički žele da svoju podele sa drugima, želeli to da priznate ili ne, u njenoj ste moći.

Nekoliko činjenica o tajnama:

Mi smo hodajući paket tajni

Koliko god poznavali nekoga, živeli i disali sa njim, budite svesni činjenice da uvek postoji jedan deo tuđeg bića nevidljiv za vaše oči. Bilo da su u pitanju sitnice ili krupne stvari, svi mi imamo ono nešto oko čega smo podigli čvrste zidove. Ono čemu ne damo prilaz drugima. Gde niko dalje ne može da zađe.

Tajne povezuju ljude

Ništa ne može stvoriti osećaj bliskosti između dve osobe kao poverena tajna. Bez obzira na povod, bez obzira na vreme, mesto i priliku. Konekcija se kreira onog momenta kada značajnim pogledom nekome stavite do znanja da ste odabrali baš njega za čuvara svoje tajne.  

Tajne se dele u kasnim noćnim satima

Uticaj alkohola, adrenalina ili neizmerne sreće navede vas da ono što ste mesecima/godinama čuvali za sebe, u trenutku izgovorite pred drugom osobom. Retko kada ćete usred bela dana u kafiću podeliti ono što čuvate kao svoj privatni život sa drugom osobom. Međutim, eto je noć. Gluvo doba. 3-4 UJUTRU. Zašto biste se sami borili sa stotinama misli koje iznova i iznova naviru? I pre nego što shvatite šta se desilo, trenutak odleti. I vaša tajna zajedno sa njim.

Ne treba kopati po tuđim tajnama

Često osetimo da neko sa druge strane stola, pokušava nešto da sakrije od nas. Služeći se raznoraznim sredstvima, tražeći na različitim mestima, pokušavamo da otkrijemo šta je to što nam ne da mira. Elem, moj krajnje dobronamerni savet: Ne pokušavajte po svaku cenu da saznate šta je to što neko krije od vas. Neke stvari je bolje nikada ne saznati. Za vaše dobro. Iz iskustva vam kažem.

Stefan Ćulafić ©

Izgovorena tajna počinje da živi

Kada nešto znate samo vi, vremenom počnete da preispitujete sebe da li je to baš onako kako se odigrava u vašoj glavi. Onog trenutka kada to podelite sa drugom osobom, kao da ste oživeli svoju tajnu. I sada vam samo preostaje da je negujete, pazite da ne ode predaleko i u pogrešne ruke.

Volimo tajne jer tajne vole nas. Prišiju se uz dušu, utkaju se u svaku ćeliju, i ne daju da ih zaboraviš. Čak i kada želiš, bude te noću. Stavljaju zamišljeni poluosmeh na lice, i bude neki ustreptali nemir.

Šta je tajno, treba ostati tajno. Neke stvari treba čuvati daleko od uperenih pogleda i radoznalih očiju. I zapamtite: Ne treba svakome poveriti tajnu, ali treba sačuvati svačiju tajnu.

Autor fotografija: Stefan Ćulafić