Pre neko veče, uđem u raspravu sa jednim beskrupuloznim otelotvorenjem svega što nije u redu sa muškim svetom, u kojoj, gle čuda, raspravljamo o tome da li je muškarcu dozvoljeno da plače. Naravno da sa takvom nadljudskom muškarčinom, kakvu je on predstavljao to veče, ne bi trebalo ni ulaziti u polemiku, ali, nekoliko čašica rakije su raspetljale jezičinu, stoga se zamalo nisam pobio sa čovekom.
„Šta je, buraz, jes’ ti derpe?“, krenu on u kontra-ofanzivu, kada mu više municije nije preostalo.
„Mnogo veći nego što misliš“, iznenadim ga sa odgovorom.
„Ma, tebra, ja ti kažem, muškarci nikada ne plaču. Zapamti to!“
„Osim kada su sami?“, odgovorio sam mu, na šta je on samo na sekund ostao bez reči, a onda opet nastavio svojim ustaljenim tempom.
Ruku na srce, za ovog malenog i skromnog života, isplakao sam se, u ovim 18+ godinama, u nekoliko navrata, kao dete koje tek kreće u vrtić.
Potočići su tekli kada je preminuo glumac kojeg nikada u životu nisam upoznao, Dragan Nikolić – plakali smo i baba, i komšinica Duška, i komšija Kira, kao i ja; cmizdreo sam kada na kraju filma „Marli&Ja“ sahrane kuče; cvileo sam kada Aragorn i ceo Srednji Svet klekne pred četiri mala hobita na kraju trećeg dela Gospodara Prstenova; par puta sam imao nekoliko, doduše blažih, nervnih slomova od kojih nisam znao da li se smejem ili plačem – ali najtežu suzu, kao đavolji kamen, punu gorčine i čemera, pustio sam na sahrani našeg drugara iz osnovne škole, koji je odlučio da nas svojevoljno napusti.
I baš u tom trenutku, kada se „jedan od nas“ po prvi put predstavio Onom Gore, tek tada je plakanje imalo potpuni smisao.
U isto vreme si plakao i da bi tebi bilo lakše, a i od otežavajuće žalosti za pokojnikom; a i jer si video sve ljude oko sebe koji su sa tobom odrastali, delili svakakve uspomene, provodili toliko vremena u tvom okruženju – posmatrao si ih kako, sa vodopadima preko obraza, zaronjeni u dubine svojih maramica i šaka, gledaju odlazeći život direktno u oči.
Danas, muški deo populacije lišen je luksuza prolivanja suza – zahvaljući svojoj milenijumskoj gluposti – pa sada, u XXI veku – stoleću prepunom neurozi, psihičkih razaranja i unutrašnjih nemira – kada mu je to najpotrebnije, nosi toliko tešku krstaču zbog koje samo što ne padne preko nje.
Koliko je bilo samo trenutaka – možda srećnicima nije – kada se uplašiš, da život krene toliko da ti se raspada; sve kule, koje si mukotrpno gradio, počnu da se urušavaju; sve ljude, koje si poznavao, krećeš da ne prepoznaješ; i sve ono što si mislio da je tako, ispostavi se da nije – a, nakon svega toga, dođeš kući, svučeš se, legneš, misli krenu da rade svoje: razlamaju ti moždane ćelije, a iz memorije crpe najmračnija sećanja tvog života; prevrćeš se sa kuka na kuk, s guza na guz, a onda, kada više ne znaš kud’ ćeš – pukneš. Ili u sebi, ili spolja. A u većini slučajeva unutra – jer, bogo moj, muškarac si, ne sme to da se vidi – pa, implodiraš, pa kreneš da šminkaš realnost, pa ulepšavaš sumorno okruženje, pa anesteziraš bol i patnju, pa prolongiraš sve moguće obaveze i probleme, tako što u sebe unosiš nesnosne količine alkohola i opijata. Pa, sva ta odložena stvarnost, krene da se taloži, gomila i skuplja, pa, samo u jednom trenutku, bukne, poput tinejdžerske čibulje, pa krene da lipti, pa curi, pa peče, pa čak se i inficira, pa krene da se širi, pa da utiče i na ostale – a onda, kada od svega toga ne znaš kako može više biti gore, nastupi – crnilo.
Da ne bi do toga došlo, premotaš film unazad, samo se isplačeš, koliko god to kukavički zvučalo, izuzetno je lekovito. Zapravo, najbolji melem – koji nam je od Prirode dat – za duševnu ranu.
