Zamislite da jednoga dana osetite toliko jaku ljubav prema jednoj osobi, snažnu i prožimajuću, ljubav koja se ušuška u svaku ćeliju vašeg tela, koja vam ne da da mislite, da funkcionišete, koja vam ne da da više ikada budete spokojni u pređašnjem paktu sa samoćom, koja vam doslovno preokrene čitav svet.
Zamislili ste? Odlično. Sada mi recite šta bi za takvu ljubav bili spremni da uradite?

Ako mi kažete da ste spremni da umrete, pazite kako se igrate sa tom rečju, jer kada je o ljubavi reč onda je njen jedini sinonim – život.
Ako ste spremni da stvarate, onda možemo da sednemo i popričamo kao stari prijatelji.
Ipak, ja ne volim mnogo da pričam, te bih verovatno vašu želju za istim protumačila pogrešno i verovatno vas nazvala besposličarom. Ko ima vremena da razglaba o ljubavi i stvaranju taj niti voli niti stvara. Kako se zove onda ovo što ja upravo radim – pitate se?
Pa sigurno ne nevoljenje i nestvaranje. Volim i stvaram svakom novom zapisanom rečju.
Ipak, nisam jedina kojoj su dela važnija od pukog razglabanja.
Niti sam jedina kojoj je ljubav pružila priliku da stvara.

Vratićemo se pričom u daleku 1304. godinu, kada je jedno toplo julsko jutro u Arecu u Toskani na svet donelo dečaka koji će zasiguno ostaviti veliki trag u pisanoj umetnosti, dečaka koji će osetiti ljubav toliko božansku i jaku, zbog koje će dela i reči postati njegov jedini smisao.
Taj dečak bio je, niko drugi do – Frančesko Petrarka (Francesco Petrarca).

O njemu bi književni teoretičari sa zadovoljstvom mogli govoriti satima, pričajući o njegovoj veličini i značaju koji je ostavio na čitava dva veka nakon njegove smrti, o poetici koja je promenila dotadašnje poimanje čoveka okrenuvši leđa strogom uticaju hrišćanstva i normi koje su vladale srednjim vekom, o tome kako je među prvima uveo narodni jezik u književnost, zamenivši njime latinski, i o još mnogim drugim činjenicama koje zasigurno dokazuju njegov talenat kada je o pisanju reč.
Međutim, ono što ga čini velikim pesnikom, nije ni jedna od pomenutih stvari.
Ono što ga zapravo čini velikim pesnikom jeste to što je napisao čitavu zbirku od 366 pesama, posvećenih samo jednoj ženi – Lauri.

Zamislite snagu te ljubavi koja vas pokrene da sanjate stihove, da čujete muziku koja vas navodi da pišete, da stvarate, ljubav zbog koje ruka mahnito piše sve dok umorno ne klone grčeći se slatkim trzajima.
Da, o tome vam govorim.

„Kanconijer“, ili kako je još poznata kao „Rime“ ili „Rasute rime“, jeste zbirka pesama koju je Petrarka pisao punih četrdeset godina. Pored ljubavnih pesama, zbirka u sebi sadrži i rodoljubive pesme, političke, ali i religiozne.
Ove ljubavne su posebno inspirativne. O svojoj Lauri govori sa zanosom, slatkim mukama koje zbog nje trpi, o ponovnom smislu koji život dobija od kako je nju ugledao, ali i o bolu prouzrokovanim nemogućnošću da tu ljubav i oseti sopstvenim rukama.
Baš zbog toga što je gajio platonsku ljubav prema jednoj ženi njegovo stvaralaštvo je još vrednije.

Ljubav je stvaranje
Foto: writing.com

Petrarka sigurno nije sedeo i razglabao o ljubavi, već je stvarao, a po mom skromnom mišljenju to je poenta prave ljubavi.
Stvarati i samo stvarati.
To nije znao samo Petrarka, već i mnogi pre i posle njega.
Dante Aligijeri (Dante Alighieri) je imao svoju Beatriče, Ilija Crijević svoju Flaviju, a Laza Kostić svoju Lenku.
Za svakog od njih jedini način da pruže zahvalnost za dar koji su dobili, dar istinske ljubavi, bio je da pevaju o istoj, odnosno – da stvaraju.

Zato, ako se ikada zapitate da li je ljubav koju trenutno živite ona prava, sveprožimajuća i smisaona, znajte da nije. Onda kada je budete osetili nećete morati ništa da se zapitate, dela će govoriti umesto vas. I ko zna, možda jednoga dana baš vaša ljubav stvori neki novi „Kanconijer“, ili „Božanstvenu komediju“, jer ipak – ljubav znači stvarati, a stvarati znači živeti.

Izvor naslovne fotografije: tumblr.com