I
(« Hoću da pričam o mirisima, i muzici u mojoj glavi »)
Mislim da sam uvek bila jako senzitivna
Takođe mislim da je senzitivnost reč čiji koren
Potiče od latinske reči „sensum“ ili čula
Pojma nemam
Znam samo da
Uvek sam bila jako senzitivna
Kada su u pitanju
Nadražaji
Mojih čula
U konzumiranju
Sveta
Oko sebe
Pa mi rekoše da sam plakala i plakala,
Kao beba, da su mislili da nikada neću prestati
Ali jesam u jednom trenutku
I tada sam postala svesna retkog talenta
Koji imam da osećam stvari
Posebno mirise i melodije
Mirise i melodije
Svuda oko sebe
Pa sam plakanje zamenila igranjem
I igrala sam, igrala
Osećala sam mnogo dok sam odrastala
Mnogo oporih mirisa i
Divnih melodija koje su se
Lepile za njih
Najčešće su bile čisti ti
Impulsi
Mogla sam da ih osetim
Pod jezikom
Da igram i da se
Prisećam
I tada su suze
Opet kretale
Ali to su bile one
Dobre
Slane i čiste
I sećam se i parfema
Koji je moj baba nosila
Na plavoj marami
Sa kojom sam se često igrala
Pa kad sam poslednji put
Provela Subotu na buvljaku
Plainpalais-a
Tu je bio simpatični krezubi tip
Koji je prodavao minijaturne bočice
Retro parfema
Izloženih u kartonskoj kutiji za cipele
I otvorila sam lagano svaku,
Baš svaku
Mirisala sam sve dok me mozak
Nije zaboleo
I doživljavala
Erupcije
I slajdove
Uspomena
Jednu za drugom
Gledala sam u te malene stvari
I razmišljala kako je neobično
Da ono što se jednom čini
Kao mrtvi objekat
Sačinjen od stakla i plastike
Sa kitnjastim Yves Saint Laurent logom
Samo produkt konzumerizma
Već sutra spreman da se baci u smeće
Za nekog drugog je zamrznuti fragment
Memorije
Poslednjih viđenih dana
Definisanih idealističkim konceptom sreće
Sećanje na bebe koje su prestale da plaču
Na decu koja su igrala sve dok im se
Ne zavrti u glavi
Na gradove
Pre destrukcije
Na čist horizont
Na oazu
Na raj
Uzela sam na kraju jedan parfem
Koji me je podsetio na ukus pečene piletine
I prženih krompirića
Koje smo često voleli da pojedemo
Na leto tamo na
Belom platou
Gde sam uvek mogla
Da trčim bosa
Napravila sam svoj izbor
I otišla nazad u studentski dom
Razmišljajući o mirisima
Svog rodnog grada
Pitala sam se gde su
Isparili, gde su oni
Sada u mestu
U kojem plastika miriše
Kao suvo zlato
I ništa više osim
Mirisa neutralnosti, novčanica
I belog luka u nedeljno popodne
Razmišljala sam o tome i dok sam
Ređala ponovo gaće i čarape
Za povratničko putovanje
O tome šta zaista tražim
Tu u plastičnom raju
Koji idealistički koncept
Bi sada mogao da me zadovolji
Kakav miris bi opet mogao
Da me natera da zaigram
A onda sam se vratila kući i shvatila
Čim sam izašla na Glavnu železničku
Bio je to miris prljavštine
Smoga i pathosa
Koji mi je toliko nedostajao
Miris metala
Miris prašine
Nikada kristalizovan
U mom umu pre toga
Miris čađi
Nikada verbalizovan
Do ove tačke
Bez povratka
Nikada pre demistifikovan
Uvek poznat samo kao
„Miris moga grada“
Misteriozan
I jedinstven
U svom postojanju
Imala sam par dana
I samo sam hodala i hodala
Odavno je prošlo vreme
Kada sam igranje zamenila
Sporim hodanjem
Pravo uz stepenice
I dole do reke
Po smrdljivim pijacama
I vlažnim ulicama
Hodala sam
Satima, danima
Nedeljama činilo se
I verovatno su neka kola
Pokušavala da me ubiju jer
Jer su vozači bili umorni i besni
Samo sam hodala i mirisala
Pokušavala da odvojim sve te
Tanane slojeve
Miris slatkog od
Mirisa kiselog kupusa
Miris ćumura
Na svakom ćošku
Zvuci koji dopiru iz raznih kola
I buka, buka
Toliko buke
Da mi se zavrtelo na tren
U glavi
Jer ovde je mirisanje
Posebni ritual
Stvar umetnosti
A umetnost nije
Stvar uzvišenosti
Niti dara
Već akt
Osećanja
I svakodnevnog
Preživljavanja
Ovde se umetnost
Krije u
U detaljima
Jer ovde su male stvari
Sve što čovek može da dobije
Ovde je svaki miris
Nadražaj
Koji nagriza
Koske
Čađ koja
Ispunjava sve pore
Pa sam se mislila
Dok sam lutala
Kako nikada više
Neću moći predugo
Da ostanem
Ovde
A da ne zaplačem
Ili ponovo zaigram.
Iz Dnevnika Pegi.Sju
04.01.2018
Sanja Vasić