Vajb magazin je na svom kulturnom putovanju Srbijom posetio Prijepolje u čijem je muzeju otvorena izložba „Govor duše“ čiji je autor Dijana Ristović – etnolog i muzejski savetnik Narodnog muzeja Užice.
Dijana je, kao rođena Prijepoljka, počela da radi u tamošnjem Domu kulture, da bi se nekoliko godine kasnije preselila u Užice i nastavila rad u užičkom Narodnom muzeju.
Vreme u kom živimo jeste vreme velikog napretka, velikih dostignuća i neograničenih mogućnosti. Danas možemo da živimo u najzabačenijem kutku zemljine kugle i da putem globalnih mreža, interneta komuniciramo sa ostatkom sveta, da stvaramo virtuelna prijateljstva, tražimo srodne duše kuckajući po tastaturi i gledajući u ekran, pa ipak, pored svih tih senzacija u dubini duše osećamo neizmernu prazninu i usamljenost. Osećamo se ranjivo, pa stoga dane i mesece provodimo u potrazi za nekim ko bi uneo svetlost u naše živote.
Dok čovek živi on oseća potrebu da voli i da bude voljen jer bez ljubavi njegov život bi bio prazan i potpuno bezvredan. Svako ima neku svoju definiciju ljubavi, mada se ona često ne može ni definisati. To nije nešto što je moguće iskazati rečima, jer one u ljubavi nisu uvek ni potrebne, pa tako ne postoje ni merila koja bi procenila ono najdragocenije u nama, najčistije…našu dušu.
Ljubav je tajna duše i jedino ona ima moć da nadomesti sve praznine i ispuni tu dušu lepotom, unese svetlost u svaki odnos.
Ponekad sklapa stihove, ponekad prozu. Ona je ta koja bi da se igra, da stvara, voli…
Kao nežna i tajanstvena milovanja prolećnog povetarca ona u nama budi osećaj slobode, ima snagu da s radošću nosi breme sveta i potrebno ju je voleti da bi razumeli njen govor.
U periodu između dve svetska rata, ljubavna osećanja, zbog strogog patrijajahalnog vaspitanja nisu smela slobodno i otvoreno da se izražavaju, pogotovo u seoskoj sredini. Zbog toga su ljudi pokušavali da na neki drugi opipljiviji način iskažu šta osećaju prema nekome.
Kako su to radili naši preci, momci i devojke iz seoskim sredina zapadne Srbije najbolje nam pokazuje zbirka predmeta Narodnog muzeja Užice, a to su ručne preslice i maramice sa navezenim stihovima.
Prema rečima autorke: „Ukrašavanju preslica pridavao se veliki značaj, te je svaka predstavljala malo remek delo, tvorca koji je u njih unosio svu svoju individualnost, senzibilnost i umešnost. Motivi su bili uslovljeni oblikom preslice. Najviše je ukrašavana površina lopate preslice, a ponekad i gornji deo njene drške.“
Dok su se muškarci takmičili ko će napraviti lepšu, dekorativniju preslicu i time pokazati svu svoju umetničku dušu, dotle se u narodnom vezu ogledala umešnost naših žena, te kao što i sama autorka kaže: „Žene su krajevima zapadne Srbije svoja osećanja izražavale na specifičan način, vezenim maramicama koje su namenjivale i poklanjele dragim osobama, momku, budućem mužu…“
Maramice sa navezenim stihovima predstavljaju neobične predmete koji se danas retko izrađuju ili su potpuno nestali.
Na izložbi u prijepoljskom muzeju predstavljeno je više od 30 ručno rađenih preslica i oko 20 vezenih maramica.
Autorka izložbe za nekoliko meseci odlazi u penziju, te je želela da svoj radni vek zaokruži izložbom u rodnom gradu.
Izložbu možete posetiti do 6. aprila 2024. godine.
Fotografije: arhiva Vajb magazin i Muzej u Prijepolju
