Gorila Koko umrla je 19. juna u snu, u svojoj 46. godini. Stekla je slavu kao gorila koja je naučila da komunicira pomoću adaptirane verzije znakovnog jezika (ASL – American Sign Language). Koko je znakovnom jeziku počela da podučava Fransin Paterson (Francine Patterson), američki psiholog za životinje, koja je ujedno postala i Kokoina negovateljica. Koko je znala preko 1000 znakova i razumela oko 2000 engleskih reči i bila je spospobna da komunicira sa ljudima. Nije bila prva životinja koja je naučila znakovni jezik, ali je bila jedina koja je dostigla visok stepen komunikacije.
Koko je počela da uči znakovni jezik sa samo godinu dana. U 19. godini položila je test prepoznavanja sopstvenog odraza u ogledalu, koji većina gorila ne položi. Bila je u stanju da koristi metajezik, odnosno da koristi jezik da bi govorila o jeziku samom. Umela je da kaže „Dobar znak” u trenucima kada bi ga druga gorila pravilno upotrebila. Znala je da oživi svoja sećanja jezikom. Uspevala je da misli i kroji nove znakove – niko je nije naučio reči prsten, ali je Koko uspela da poveže reč prst i narukvica, te je tako formirala novu reč prst-narukvica.
Koko je mogla da radi ono što druge životinje nisu mogle. Možda čak i ono što neki ljudi nisu mogli. Bila je dar čovečanstvu, pametna, nežna i brižljiva. Ispoljavala je kompleksne emocije poput krivice (najčešće kada nenamerno polomi nešto). Imala je toplu ličnost. Bila je golicljiva, volela je i da golica druge. Patersonova kaže da je bila brbljiva.
Znala je da komunicira sa onima koji su drugačiji od nje. Marila je za druge i otvoreno to pokazivala. Jedna gorila je svojom ličnošću naterala čovečanstvo da promisli o sebi, da vidi drugačije, da vidi širu sliku.
Bila je ambasador svoje rase. Ne samo da je naterala čoveka da misli čovečanstvu, već je pokušala da natera tog istog čoveka da gorile ne vidi samo kao majmune, već kao brižne individue koje su u stanju da uče, da komuniciraju, da tuguju i da se raduju.
Omiljena knjiga joj je bila „Tri mala mačeta” (Three Little Kittens). Iako je imala veliku ljudsku porodicu, želela je da ima sopstveno potomstvo. Često je „govorila” Fransin da želi da ima bebu. Kada nije mogla da začne, usvojila je mačiće. Svom prvom mačetu dala je ime All Ball (Sav Lopta) pošto joj je ličio na malu čupavu loptu. Obasipala ga je majčinskom ljubavlju.
Smrt joj nije bila strana. Kada je jedno njeno mače nastradalo, Koko je nekoliko dana govorila samo o smrti. Njen prijalj, gorila Majkl, takođe je uginuo. Koko se nije nasmejala šest meseci, sve dok je nije posetio glumac Robin Vilijams.
Kada je čula za smrt svog prijatelja Robina Vilijamsa 2014. godine, samo je pokazala Fransin znak „Tužna usna” (usna je bio njen znak za ženu) i do kraja dana je tugovala, spuštene glave i vidno potresena.
Predosetila je da je smrt čeka. „Izgledala je pomalo tužno i zabrinuto, pogledala me je i pokazala mi dva znaka”, kaže Patersonova za ABC News, „Prvi je bio „strpljiva”, a drugi „stara”. Pokušala je da kaže „Hej, uskoro ću”.
Koko je znala da je život ne traje večno, ali ga je živela punim plućima. Bila je pravi dar prirode čovečanstvu. Od Koko je trebalo učiti.
Gorila Koko je bila dobar čovek.
Naslovna fotografija: pinterest.com
