Bila je svedok dolazaka i odlazaka. Grljenja, ljubljenja, želja za srećan put i osmeha dobrodošlice. Ruke su joj uvek bile raširene prihvatajući milione ljudi koji su tuda prolazili, gazeći sitne braon pločice, da bi došli do prvog slobodnog šaltera. „Jedna povratna za Bar ili Novi Sad…za Budimpeštu“, ostaće u lepom sećanju velelepnog zdanja na Savskom trgu – glavne železničke stanice.

Istorija je ono što se desilo, ali i ono što je sada i što će biti. Ti odlaziš u neku novu istoriju, sećanje Beograda, putnika i vagona. Nije mi bilo svejedno kada sam čuo da prestaješ sa radom i da će tu, tik uz tebe, početi da se rađa neko novo lice prestonice. Ipak, bez obzira na to, ti ostaješ na tom mestu za vjek i vjekova. Sada stara i oronula, ali uvek neizmerno draga. Iako nisam rođen u ovom gradu, nekako kada god me put nanese da se nađem u tvojoj blizini, obuzme me neka seta za onim davnim vremenima o kojima maštam gledajući u tvoje umorno lice.

Da mi je samo da progovoriš, da mi natenane ispričaš svoj vek. Sećaš li se prvog zvuka sirene koji označava pristanak voza u jednu od tvojih raširenih ruku? Eh, da mi je da čujem kako si ćutljivo i sa gađenjem gledala kako „ubijaju“ ovaj grad u vreme ratova. Znam. Ti si svedok istorije. A danas? Ti postaješ istorija. Voz za Budimpeštu bio je poslednji koji si ispratila i otišla da spavaš. Lepim letnjim snom.

 

Trajala si i trajaćeš, ma koliko tvoja okolina to tebi nije dozvoljava. Prkosiš vremenu i mestu gde se nalaziš. Možda te ovaj grad, kakav je sad, i nije zaslužio. Ipak, živiš sa njim i njegovim ljudima.

Rodila si se davne 1884. godine. Prvi putnici su ti bili kralj Milan, kraljica Natalija i prestolonaslednik Aleksandar, kada su prvog septembra u 15 časova krenuli za Beč.

Sa setom se sećaš koliko je samo ljudi ovuda protutnjalo i otišlo u neki novi svet, noseći u mislima sliku tebe i najmilijih koji su ih mašući za vozom ispratili. Bila si dom za beskućnike, pse i ptice. Na onoj trećoj klupi kod drugog koloseka neki mladić je nekoj devojci odsvirao prve taktove ljubavi. Tamo, malo niže kod ulaznih vrata u vagone, stoji mašinovođa i pozdravlja putnike. Ti sve to gledaš i zapisuješ. Uživaš u svakom trenutku. A sad polako dolaziš do poslednje stranice knjige i poslednji paragraf posvećuješ novim generacijama, koje će o tebi samo čuti iz priča nas koji sa tobom ispisujemo istoriju.

I nebo je ovih dana plakalo što odlaziš u zasluženu penziju. Odslužila si svoje, ali još uvek imaš rok trajanja. Večni spomeniku kulture i vremena. Večna „velika žuta“ zgrado, uhvatimo se sad u kompoziciju i igrajmo dok se poslednja sirena ne oglasi. Odmori se. Beograd i mi smo uvek tu.

 

Fotografije i video: privatna arhiva (photo by Ifa)