Prvi magic touch sa Danom zaljubljenih bio je negde, čini mi se, u prvom srednje, kada sam, za tadašnju curicu, sakrio ružu u školskom dvorištu; blentavo se pravio da ne znam koji je dan; pa sam joj, kada smo prolazili pored, rekao da sačeka 15 sekundi; uleteo u isto to dvorište, usred mraka, i izneo cvetić sav radostan, ozaren i uplašen. Ona se nasmejala, zatim me zagrlila, koliko se sećam, čak i poljubila. I sve vreme mirisala tu grobljansku, poluuvelu ružu, koja je bila ovenčana trnjem i plaćena poslednjim dinarom džeparca.
Danas, nakon toliko godina, svaki put kada taj datum krene da se približava, na društvenim mrežama, za kafanskim stolom, ispred dragstora, na većim okupljanjima, kreće opšta šorka da li je taj dan, u stvari, Dan zaljubljenih ili, bože dragi, Sveti Trifun; i kako smo smeli, majku nam božiju, da dopustimo da se taj zapadnjački praznik, vrag ga odneo, prepun iskrivljenih vrednosti, ustali u našem svetosavski produhovljenom, ekstremno patrijarhalnom i hardcore domaćinskom društvu.
Uglavnom rasprava krene sedam dana pred taj namučeni datum. Galama se lansira, u većini slučajeva, od pravoslavnih talibana, preko romansiranih paćenika, pa završi kod dokonih trolova, koji niti imaju sa kime da proslave Valentine’s Day, niti imaju kod koga da idu na slavu.
Sećam se, jednom sam pitao ćaleta šta će da kupi tadašnjoj devojci za Dan zaljubljenih, na šta mi je on odgovorio psovkom, pa se nadovezao na istu da će da slavi sa njom svaki drugi dan, ali taj neće nikada.
„Zašto?“
„E, baš taj dan neću!“, inat je ključao u njemu.
Dobro, čak i parovi koji su već duži niz godina zajedno, iz moje generacije, ne obeležavaju taj datum nekim pompeznim svečanostima, crvenim tepisima i skupocenim poklonima, jer – jebi ga- ne moraju.
Ali, nažalost, virtuelni imidž je dospeo i do ljubavi. Jako je važno – nekima, ne svima – da svetu pokažeš koliko se vas dvoje volite, te je taj dan kruna vašeg ljubavnog zenita, koji će prijateljima, rodbini povelikoj, bivšima, poznanicima i neprijateljima pokazati, barem na slici, koliko je vaš život ispunjen božanstvenim emocijama.
Sa druge strane, postoje parovi koji ne znaju da li bi to trebalo uopšte da se slavi, a potajno bi želeli. Postoje i oni koji ne smeju ni da pitaju svog partnera da li bi taj dan trebalo da se obleži, da ne bi slučajno, bogo moj, uplašili tog svog saputnika, pa da se, zlu ne trebalo, što pre oni raskantaju, pre nego što jedan od njih pomisli da je to iole ozbiljna veza.
Da, XXI vek je definitivno sjebao međuljudski odnos na svakom mogućem nivou. Dobro, nije XXI vek, već ljudi u njemu, koji su ogrezli u neotesanu apatiju, monotonu anksioznost i užasavajuću maniju za bežanjem od povezivanja. Čak je i proces tog simpatičnog povezivanja dvoje mladih ljudi u potpunosti miniran dosadnom i simptomatičnom dostupnošću, svih 365 dana u godini, preko kojekakvih tehnoloških dostignuća. Zbog toga je i sama čežnja izgubila svaki mogući smisao postojanja.
Zato dolazimo do tačke ključanja, kada se spomene famozno obasjan Dan zaljubljenih, jer niko ne zna šta bi taj dan trebalo da se, u stvari, radi. Da li bi on samo trebalo da bude skrajnut i da bude kao svaki drugi; ili, pak, da se veliča do neba, cmače, grli, valja po livadama cvetnim i rosnim, pod šarenolikom dugom, u erotskom zanosu, kao nikada do tada; ili bi možda trebalo da se potroši ogromna količina novca, živaca i vremena na organizovanje večere, kupovinu poklona, iznajmljivanje unicorna, pravljenja čestitki i znakova pažnje; ili, ako si solo, da što pre nađeš nekoga sa kime ćeš taj dan provesti u vanvremenskoj zaljubljenosti; ili, ako si opet solo, da ostaneš u svojoj sobici, sav uplakan, zaronjen u jastuk, jer nemaš sa kime da provedeš taj predivan dan; ili ćeš, naprotiv, ostati učauren u svom domu, ali uz pivčugu, duvanje, grickalice i nove sezone Netflixovih i HBO derivata.
Sve su to finese, nijanse i tonovi različitih parova, ali, nekako, nikome nije svejedno taj dan.
Postoje i oni, poput mojeg oca, koji negiraju postojanje tog praznika, ali, duboko u njihovim ledenim srcima, osete i oni neku toplinu osmeha, kada im njihov partner baš tog dana pokloni trenutak svoje emocije prema njemu, pa im se pojavi mrgudni osmeh na ivici usana.
Ma, šta ja pričam, svi su tog dana pogubljeni. Jer, kada si jebeno zaljubljen, ne odgovaraš za svoje postupke. I tačka.