Kampovanje mi je oduvek bilo zanimljivo. Ne da učestvujem u njemu, ali da slušam priče. Većina ljudi koje poznajem u nekom trenutku bila je na kampovanju, u izviđačima ili je barem spavala u šatoru na nekom festivalu, među javom i međ snom. Moja pitanja su se uglavnom svodila na par istih: šta se jede, gde se kupa, kako se preživi?

Sve mi je to oduvek delovalo kao jedna velika avantura za koju je neko rođen, a neko ne. Iza mog mišljenja nisu stajali nikakvi apstraktni razlozi: jednostavno, neko može da se ne kupa i piški (a bogami i kaki) u šumi, neko ne. Neko može sa bubama, neko ne. Neko može da skrajne tu osnovnu higijenu i smrducka, neko ne.

(Da se razumemo, daleko sam od princeze na zrnu graška; volim tuš, zimogrožljiva sam do besvesti i ne podnosim insekte, samo to.)

Kada imate mišljenje zasnovano na tuđim pričama, a ne na sopstvenom iskustvu, valjalo bi ga onda potvrditi ili opovrgnuti. Proživeti u svakom slučaju.

I tako, uputi se jedna ekipa od desetak super ljudi na kampovanje. Igrom slučaja, krenem i ja. Rešim da dokažem sebi da ja to mogu. Ako ništa i ako bude pakleno iskustvo, uvek mogu da se vratim kući kad god poželim. Nije kao da bi mi propala rezervacija šatora i kamena za pod glavu.

Dan prvi – tri, četri, sad

Krenem, tobože spremna, na tri dana na planinu Rtanj. Tri dana, dve noći, jedan dan sigurno bez kupanja. Bože moj. Pre kretanja u avanturu okupam se tri puta, ne bih li se pošteno oprostila od tuša i civilizacije. Toplo popodne, 25 stepeni, sedam u kola. Krećemo. Petanest minuta kasnije već sam se oznojila i osušila. Šta da se radi. Vlažne maramice su tu. Higijena je precenjena. Dvasedest minuta kasnije stiže poziv od ekipe koja se već smestila: KUPITE NAFTU, IMA ZMIJA. Šta ćeš, idi toči u dve plastične flaše naftu na pumpi. Logorska vatra i nafta u plastičnim flašama… Daj bože da se ne zapalimo.

Stižemo do Vrmdžanskog jezera, male prirodne netaknute divote u blizini Rtnja – ekipa tu, šatori namešteni, krčka se gulaš, pije se pivo, nigde nikog. Tišina, svežina, milina. Pada noć, pada temperatura na minus milion. Izvlače se zimske jakne. Oprema za spavanje u šatoru na planini je sledeća: helanke, trenerka, debele čarape + majica, duks1, duks2, zimska jakna + vreća za spavanje + jorgan. Bude hladnjikavo, ali preživiš.

Ne preživiš šok kada ujutru grane sunce, a ti zarobljen u kamperskoj termo opremi i svoj garderobi koju poseduješ. Opet si malo znojav, ali šta sad. Umivanje i jutarnje sređivanje uz asistenciju onog ko ti drži flašu. Kuva se kafa na vatri, doručuje se na svežem planinskom vazduhu. Život bude lep.

Dan drugi – Kampovanje Planinarenje

Drugi dan je bio rezervisan za celodnevni uspon na sam vrh Rtnja. Dakle, 15km gore, 15km dole. Ideja: Prati stazu, gledaj vrh. Realnost: Gledaj vrh, gledaj u noge – ima zmija, omašili smo stazu, nema veze sad kad smo krenuli ovuda, ajde idemo svi, neće te zmija ona se plaši, čekajte ženski problemi moram da se sredim (ne pitajte), brate mnogo je vruće, u što duva, go go go.

4h kasnije – Stigli na vrh! Iznad oblaka smo! Pogled koji vas tamo dočeka vam nadoknadi za svaku neprijatnost tokom uspona. Ostali bez vode, sa po jednim zidarskim sendvičićem. Telefoni pocrkali. Nema potoka u blizini. Nema veze, ovaj put se vraćamo zvaničnom stazom, nema više kozjih i prelaženja preko stena četvoronoške.

1h kasnije – prolomi se pitanje koje uruši dogovor za vraćanje zvaničnim stazama: „Ko je za ekspediciju?” Idemo da tražimo prečicu do kampa, pašće nam mrak, nemamo telefone, nemamo domet, nemamo net, nemamo navigaciju, nemamo vodu. Imamo potencijalnu divlju svinju čiji je dom baš Rtanj i koja bi nas mogla udostojiti svojim pristustvom svakog trenutka. Uputimo se „prečicom” kroz šumu. Pravu pravcatu šumu, u kojoj nema odvajanja, kroz koju ljudska noga (sve i da je prošla) nije ostavila nikakvog traga, u kojoj se lako možeš izgubiti. Izgrebani, dehidrirali, prijatnog mirisa i zamalo očajni, izlazimo iz vrmdžanskog šumskog lavirinta i stižemo do kampa – na jedno temeljno tuširanje vlažnim maramicama i lepljenje flastera po stopalima i žuljevima. Ponos, adrenalin, malo bola.

U kampu: logorska vatra, roštilj, pivo. Život kakav treba da bude.

Dan treći – Sve svoje sa sobom nosim

Poslednji dan rezervisan je za lagani doručak i pakovanje. Problem: mrtvi smo gladni, nemamo ni kap vode, nemamo hleb (na meniju ostale: čajna kobasica, paštete, dve kante krema). Uputimo se nas dvoje do prvog etno restorana u blizini po hleb i vodu. Reč je o etno vodenici kod Deda Mije, koju ne smete propustiti ukoliko vas put navede u ove krajeve. U restoranu idilična scena: porodica koja radi, baka i deka pakuju njihovo domaće brašno u kese za dalju prodaju, domaćica sprema lepinje i proju, glava porodice nadgleda sve. Opijeni mirisom domaćeg, kupimo vruće lepinje i proju. Vodu zaboravljamo. Nema veze, imamo pivo.

Latinska izreka Omnia mea mecum porto je bila parola za taj dan – sve svoje (smeće) sa sobom nosimo ne bismo li ostavili prirodu onakvu kakva nas je dočekala. Krećemo put Sokobanje, jer nam je usput, da izblejimo još malo, da popijemo pivo, da iskuliramo pred put.

Ne znam šta mi je u životu više prijalo nego brčkanje (da ne kažem pranje) nogu u ledenoj vodi reke Moravice. Rekapituliramo poslednja tri dana na steni i s pivom u ruci: (ne)higijena se preživi. Napolju spavaš kao top. Lepo je bez telefona. Adrenalin je potreban. Priroda nadomesti sve. Idemo ponovo.

P.S. Naravno da smo imali više piva nego vode.

P.P.S. (ne)higijena se preživi u prirodi. Ljudi u gradskom prevozu, vi stvarno nemate izgovor!

P.P.P.S. Idemo ponovo!