Ponesena nadom da će nam dati neki vanredni ispitni rok (da, da, I DALJE studiram. Završiću uskoro, majke mi – nadrljaću kad majka bude videla da se zaklinjem u nju) ulazim na sajt fakulteta i nalećem na sledeću informaciju: Upis 2018/2019.

Bam!

Kao da me je neko polio hladnom vodom kad videh ovu devetku u godini upisa. Jer…onomad, kad sam upisivala fakultet, beše neka devetka u godini, ali je ispred nje stajala nula. Dakle, prostom matematikom dolazimo do rešenja o decenijskom studiranju. No, o tome nekom drugom prilikom, na primer kad diplomiram.

Elem, koliko sam student Beogradskog univerziteta, toliko sam i meštanin Beograda. Upoznavali smo se Beograd i ja polako, bez obaveze. Čitavih godinu dana sam bažala od njega, misleći da je običan hvalisavi mangup. Jesam i nisam pogrešila. Sada, kako god da okreneš osvojio me je, zaljubljena sam. Bezuslovno. Beograd ne trpi uslove, jer ih on postavlja, pa ako ti odgovara – izvol’te, ako ne – srećan put, sve najlepše. I nema u tome ništa loše, jer da ima ne bi ovoliko naroda živelo u njemu i još toliko želelo da mu dođe.

Znate šta je Beograd? Beograd su dve reke i ljudi. Nije Beograd ova ili ona saobraćajnica, toliko i toliko zgrada, taj i taj tržni centar. Ustvari jeste, hajde da ne prodajem ono za bubrege, ali prve dve stvari su osnovna jedinica građe i funkcije ovog grada. Otkrila sam toplu vodu, je l da?, ali ovo mora da se ponavlja, zato što zaboravljamo, verujte.

Fotografija: Stefan Ćulafić

Beograd posmatraš na jedan način kad se rodiš u njemu, na drugi kad ga turistički posetiš, a na treći i četvrti dok u njemu studiraš i radiš. Svaki način je legitiman.

O tome kako je kad se rodiš u Beogradu ne bih mogla ništa da kažem, jer su mene izveli iz porodilišta u nekom drugom gradu, ali imam među prijateljima (rođene) Beograđane i volim ih neizmerno. O ostalim situacijama bih mogla ponešto da kažem.

Student u Beogradu

Prva zabluda je da svuda moraš prevozom. Ne moraš. Samo se razmaziš zato što ti je lakše da se klackaš u tramvaju nego da pešačiš. No, za nekoga ko je ceo svoj predštkolsko  – osnovnoškolsko – srednjoškolski deo života proveo u pešačenju, nije mi palo teško da “nesavladive” beogradske daljine pređem, što bi Englezi rekli – by foot.

Drugo – a to se zapravo odnosi na sve koji odu od kuće – biti samostalan. Dakle, sve lepote podstanarskog života. Svi stanodavci, infostanovi, kablovske, struje i ostale papirčine koje ti stižu, pa treba da ih izmiriš (dobro, plaćaju ih mama i tata, jer ti šalju pare), ali ipak treba da si odgovoran pa da odeš do pošte i obaviš tu svetu dužnost plaćanja. Zatim, da li u kući imaš hleb i toalet papir, ma muka živa.

Fotografija: Stefan Ćulafić

E, onda ti dođe da živiš u studentskom domu. 16 kvadrata i tri osobe. Gimnastika ljudi moji, ali da se vrati vreme opet bih živela tamo.

O studiranju, kao što rekoh, nekom drugom prilikom, jer od momenta kad postadoh apsolvent fakultet je otišao u sekciju vannastavnih aktivnosti. Neodgovorno, znam. O opravdanjima, u redovima koji slede.

Na kraju, noćni život. Ja sam sigurno poslednja osoba koja bi mogla o tome da priča. Klabinzi, splavovi i lokacije njima slične me nisu privlačile. U takozvanoj Silikonskoj dolini sedim ponekad, ali sam tamo videla silikona koliko i u prevozu na liniji Konjarnik – Zemun (Gornji grad). Ne da imam nešto protiv ovih opština, samo bih da nagasim da je to sa tim nazivom – Silikonska dolina malo napumpano (ups). Čisto preterivanje ili sam samo ćorava.

Zaposlen u Beogradu

Dođosmo do opravdanja za studiranje. Ima od tad više od četiri godine (sada imam 28 godina) kako me je spopalo da više nije OK da živim na račun roditelja i da bih mogla da radim. Nova faza u postojanju – biti zaposlen. O politikama poslovanja, zakonskim regulativama, privatnim i državnim poslovima nećemo, ostavimo to stručnijim delatnicima, ali svako od nas ima svoj primer i iskustvo, a ono što nam je zajedničko i sa čime se susrećemo dok dolazimo do svojih radnih mesta je urnebesni saobraćaj! Svi kolapsi, gužve, nervozan narod, rekonstrukcije ulica, prevrtanje iz šupljeg u prazno, LU DI LO.

Fotografija: Kristina Bijelić

Ipak (htela sam da preskočim, ali…) osvrnuću se malo na posao i na ono čuveno – posla nema. Spremna na paljbu komenatara, reći ću. Smatram da posla ima. Tačno, ne nalazi se od danas do sutra, ali hajde da stisnemo zube i pogledamo istini u oči, da preciziramo stvari. Ne radi se o tome da posla nema, već nema posla u struci. Odnosno, niko vam ne garantuje da ćete se baviti onim za sta ste se školovali. Da, to je žalosna stvarnost. Nisam zagovornik konformizma i ne smatram da ekonmista, inženjer ili lekar treba da rade kao taksisti, ali ne smatram i da stolar treba da taksira, stolar treba da radi ono za šta se školovao, a taksi da vozi onaj ko to želi da radi. Golema utopija. I tako možemo da se utopišemo ili da pljujemo i kunemo na sva usta, ali moramo da sačuvamo bar minimum dostojanstva, ne smemo da dozvolimo da nam i to istrgnu. Hajde da guramo napred. To vam govorim kao neko ko se školovao da bude novinar, a već godinama je trgovac. Toliko.

Turista u Beogradu

Fotografija: Stefan Ćulafić

Ima ih uvek i lepo ih je videti.

Beograd nije samo grad. Beograd je organizam. U njemu kuca jedno žilavo srce. Beograd je stanje svesti i način života.

U ovom gradu novogodišnja rasveta svetluca o septembra do… ko zna kad. Fontana peva nasred Slavije, vreme stane kad se rekonstruišu ulice. I pored svega toga – Beograd diše. Diše duboko i čeka proleće, tada je najlepši.

Jednom mi je tata rekao: „Zamisli, ako jednog dana postaneš slavna, nećeš moći da gostuješ u onoj emisiji „Balkanskom ulicom“, zato što u Beograd nisi stigla vozom pa se Balkanskom popela do Terazija, nego si stigla starim putem preko Avale.“

-Ne marim, stigla sam i to se jedino računa.

Naslovna fotografija: Stefan Ćulafić

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite Vaš komentar
Molimo vas unesite Vaše ime ovde