Volela bih da znam da li nekad, kada ostaneš potpuno sam, misliš na divlja buđenja kada sam skakala kao malo dete na tvom krevetu, a ti pružao ruke da me uhvatiš, smiriš i potčiniš? Kada sam trčala ulicama, brojala korake od pešačkog prelaza do tvoje kuće, smejala se na tvoj uzdah i kolutanje očima jer sam znala da niko ne zna da te nasmeje i izludi kao ja. Kada si vikao “ma daj, idem ja” , ali si ipak sačekao da završim svoj ritual. Kada smo ležali do kasno u noć i samo pričali o našim željama, nadanjima, debatovali zašto bi neko gledao RTS 2, zašto je Srbija takva kakva jeste, ima li sladoleda u frižideru, kada bi pričao loše o mom omiljenom piscu, pa bih se ja ljutila desetak minuta da bi me zagrlio, i kada bi se sve te priče diskretno povukle, ostavljajući lepu tišinu koja se vezivala od pogleda do pogleda.

Da li još uvek moja stopala nežno prelaze tvojim mislima?

Umem li još uvek da izmamim tvoj uzdah? Da li me se setiš dok pričaš sa prijateljima, pa načas odlutaš daleko, osetiš moj miris, zagolica te moja kosa i već si tamo. Prilaziš mi, dok stojim na balkonu i gledam kako se svetla grada pale i gase kao zvezde padalice. Obavijaš čvrsto ruke oko mene, da trenutak duže traje. Ljubiš mi teme i tada samo dišemo kao jedno biće upijajući buku, dajući joj naš mir.

– Ponovo maštaš?

– A, šta bih ja drugo radila gledajući grad? Znaš da posle sve to ide kroz filter duge i prosipa se na papir raznoliko.

– Ti i dok spavaš, maštaš. Uvek si nekud daleko, čak i kad te držim kraj sebe, nisi tu.

Nasmejala sam se tome, iako znam da tebi to ni sada nije smešno. Želeo si opipljivost, dokaze, pripadnost. A ja, divljakuša, samo sam bežala, jurila i ni od čega nisam stvarala dom. Smatrala sam da je u mojim venama, u srcu koje pumpa krv, u rečima u koje sam oduvek zaljubljena, u načinu na koji se smešim tebi, u sreći kada naiđem na omiljenu knjigu. Baš zato što je dom u meni samoj, ne može svako ući.

Ali, zar se ne sećaš kako smo plesali uz Koenovo “My Oh My” , kako sam ti rekla da ne smeš da postavljaš pitanja, samo da budemo dva tela kroz koja muzika priča, uvlači ih u vir požude i ostavlja ih čudesno drugačijim. Htela sam da budeš nem, da nas vidiš izvan okvira kako predstavljamo obe strane novčića. Jer, znaš, ptica neće osećati ljubav prema tebi, ako je smestiš u kavez. Ona ima svoja krila koja žude da se spoje sa vetrom, da lete blizu oblaka, da vidi sve iz druge perpektive. Tako svako od nas ima svoju ljubav ka onome što nas odvaja od ostalih. Po čemu smo jedinstveni.

Setiš li se, kako si odbacio ono što nisi mogao da razumeš? Pokazao si mi leđa, čiji oblik i danas osećam pod prstima, polako odlazeći. Nisi dobio reči od mene, jer si već dovoljno uzeo.

– Gordost ti lepo stoji. – rekao si tada.

Ne znaš da sam se bojala pripadanja, nisam umela da se prepustim, jer sam bila uplašena. Tek kada si otišao, shvatila sam, ono što ti nikada nisi. Dala sam ti svoju umetnost i deo mog doma, zatvorenog za tuđe oči.

I dok me se povremeno sećas, dok ljubiš tuđe usne, pricaš sa prijateljima, smeješ se i živiš, nikome ne reci kakav ponor zjapi kada te budi iz sna nedostajanje, pa hvataš moj struk rukama.
Samo umesto mene, tvoji prste se nakupe praznine.

Fotografije: tumblr.com