U glavi mi je već danima “Pa idi ako nisi srećna! Spakuj kofere i odlazi!” Od koga da odem? Kome da odem? Zašto da idem? Nisam srećna, ali to nije moje prokletstvo. Nije moja sudbina. Nije ni moj put a nisam ni stvorena za to. Jednom su o meni napisali “Sve što dotakne neće pretvoriti u pepeo, neće mu promeniti lični opis i neće ga skameniti već će ga povući sa sobom u uragan, u oluju iz koje se nikada neće izvući. Ona će ga progutati.” Nikad nisam bila veštica i nisam se svetila nikome – a možda je trebalo. Ljubav?
Ne, ne, ne.. ja ne verujem u to. Ja obučem balsku haljinu, i odem da plešem sa čovekom za koga nisam ni znala da je zaljubljen u mene. Jer bih radije izabrala da pijuckam vino i koketiram sa svojim mislima nego što bih slušala njegove izjave ljubavi. Ljubavi koja nije ljubav. Ta bi se izjava ljubavi lagodno preimenovala u “izjava osećanja za koja je neko u iluziji da su ljubav” i mene bi razapeli zbog toga. Zato što ne verujem u iluzije. Zato što odlazim i pre nego što dobijem razlog da odem. Zato što ljubim samo kada sam sigurna da neću poželeti da ponovo poljubim. Zato što nikada ne grlim i na telefon se ne javljam. Telefonski razgovori su mi rezervisani za one moje pijane neprospavane noći kada u četiri ujutru pozovem da bih izjavila da želim još vina. Pa i kada mi glas sa druge strane odgovori “Ali loše je vino” moja bi bila zadnja “Ma kakvo loše vino, ti si loš čovek ako mi ga ne doneseš!” i nikad me ne odbiju. Kako bi i odbili ženu koja im izmiče svakog trenutka kada joj se dovoljno približe? Ja prva ne bih. Ne zato što se radi o meni, već zato što bi me uvek zanimalo šta se nalazi ispod oklopa. Ispod zidina. Ispod sve te hladnoće kojom sam se obavila.
Zanima i mene ponekad šta se u mojim mislima odigrava, a dobro znam da bih sebi to priznala tek onda kada shvatim da sam izgubila. To je onaj trenutak kada balska haljina sklizne s mojih ramena dok je otkopčava mesec koji mi preko balkona hvata pogled, pitajući se zašto nisam dozvolila onom čoveku da mi poljubi ruku. “Samo me otkopčaj i ne postavljaj pitanja” i mesec bi me poslušao. Svi oni slušaju srditu, hladnu i daleku ženu. Valjda zato što ta žena nikada nikome ne bi priznala da želi da bude voljena. Iskreno, bez ostatka, bez prevare, da bude jedina i da nikada ne dođe do onog pitanja “A šta ako mu nisam dovoljna?” jer bi uvek otišla. I uvek odlazi. Uvek odlazim. Pa zato pitam koje kofere da ponesem, šta u njih da spakujem. Ja uspomena nemam. Ljubavi još manje. Ja sa sobom ništa ne nosim. Jer poznajem kockara koji će se večno kockati sa najčistijom silom koja na ovom svetu postoji.
Jer je besan i ljut.
Ljuti kockar koji je izgubio sve. Prokockao nežnost. Stavio na kocku sve za šta nije ni slutio da bi mogao da izgubi.
Jedan kockar je večeras i kuću prodao.
I vetar poljubio i s vukovima podivanio. Pio s narkomanima i drogirao se sa pijanicama. Pisao sa slikarima i slikao sa piscima.
I jednog dana taj kockar je postao neverni božiji pas.
A pas je bio žena.
A ta žena sam ja.
Autor: Teodora Vuković