Sloboda. Šta zaista znači ova reč? Ima li suštininski smisao? Nosi li neku poruku? Ili je izgubila vrednost doživevši istu sudbinu još nekih društvenih uticaja. Nema je.  Verovatno se samo nazire u iluzijama daleko od opipljive realnosti. Ma…nema je ni tamo da zaviri, da svrati ponekad, samo da pita  kako se osećamo, šta radimo? Tako je to sa njom. Čudno. Sama u sebi je izgubila slobodno kretanje.

Iz sobe se čuje buka  ekranizovanog hora. Kakva? Ista onakva kao na probi ili nastupu Viva vox-a, zapravo skoro ista, isti je samo prizvuk. Složićete se sa mnom da oni zvuče prijatnije, melodičnije i harmoničnije od ovog sobnog  „ujedinjenja glasova“. Akteri svađe povećavaju ton, vičući jedni na druge. Smelo se gađaju argumentima i nejasnim uvredama koje samo zvuče društveno korisno. Razmišljaju, što ih ne bi iskoristili. Ipak ne čine to, neku i njihovu slobodu drži pod ključem. Apsolutne ideje o slobodi nema, možda je laž jedina slobodna investicija.

Prkoseći realnom stepenu zvučnosti „pevači“ se stišavaju.  U stvari…niko nikog ne sluša, posmatraju se samo međusobno da znaju jasnije ko ih ugrožava. Nisu se oni stišali zato sto su tako hteli, želeći da smire situaciju, motiv je cenzurisan jasno. Pričali bi oni satima, danima, godinama ali više nemaju šta. Ma, pričali bi bez prestanka o svojim životima. Dobro je da nisu mačke.

oscarenfotos.files.wordpress.com

Koliko čovek mora biti čulno oštećen da ne vidi razne situacije u kojima dvadesetoro ljudi zatvorenih u vile, kuće, domaćinstva (farme) – glume nešto. Mnogo loše se glumi život. Daje mu se jedna privlačna iluzija obmane. Najveći glumci ikada, pa čak i oni antički, postideli  bi se svoje profesije i žalili dan kada su je izmislili. Svrha svega toga i tih „zatvorenika“ je zabava  širokih narodnih masa i popunjavanje praznina u životima. Rade oni to odlično, zanimljivo toliko da se ljudi zaigraju u njihove prikazane živote u kutiji i zaborave da žive svoj. Ipak je to samo…loša gluma, za nas kojima to nije primarno zadovoljstvo već samo privid. Posledica izazvana kod naroda – zatupljenost.

Mislili ste da je to sve? Pa čekajte! Klovan još nije ni izveo svoju tačku, a vi se već smejete. Polako narode. Ovo je bezgranični i bezvremenski cirkus. Nema vremena, a mesto poznato, jedna zemlja na brdovitom Balkanu.

Kako je nestalo vreme ili još bolje, kako je „ubijeno“? Čija je ono žrtva?

Vreme je žrtva „moderne“ realnosti. Društvene (socijalne) mreže su, upravo, ta „moderna“ realnost. Tačnost i preciznost više ne postoje u ovom suludom vremenu. Društvene mreže iz dana u dan doživljavaju ekspanziju, tako reći postale su ljudska navika i ropstvo komunikacije. Setite se tradicionalnog jutarnjeg rituala, kafa sa ukućanima, komšijom ili društvom, divota koje nema u celosti, već je i ona postala deo modernizacije. Odavno je ugrožena „vrsta“. Volimo je i rado je se (ne)sećamo.

kaspersky.com

Ah, te kobne društvene mreže. Na njima ljudi provode većinu svog vremena, „ubijaju“ ga. Računari, laptopovi i danas sve češće „pametni“ telefoni omogućavaju da baš one budu svuda prisutne. Čak i na tom kraju sveta, koji je bio samo sinonim za nejlepše mesto ili vrhunac nečije ljubavi („sa tobom i na kraj sveta“). Bilo je to nešto nestvarno. E, to nestvarno postalo je stvarno. Surovo stvarno. Zašto? Dragi moji, na žalost, odgovor je – krivica. Naša krivica. Mi smo sve to prihvatili bez predhodne provere verodostojnosti pomenutog. Kakva dobra manipulacija. Pa vi i dalje tvrdite da je to moralo tako da se desi, jer “mislite” poput Arsena Diklića. Samo pravo idite, ne okrećite se, sinovi! Idite u budućnost koja nikad neće doći. Sve je tren. I život je tren.

I gde je tu sloboda? Jedni u kutiji, drugi među četiri zida. Treći? Pitate se. Zar ne vidite da ste to vi. Da, baš vi, oni ljudi sa telefonima u rukama, korisnici društvenih mreža. Svi smo zarobljeni. Nema slobode, nema izlaza iz ove zatupljenosti i bunila u koji smo upali. Ne brinite. To je realnost. Jedina razglednica iz zemlje na brdovitom Balkanu.

faqzine.files.wordpress.com

Kažu – ko naruči taj i plaća….Eto, mnogi mi nismo naručili ovakve živote, a plaćamo svaku njegovu kapljicu u valuti koja se zove vreme. Može li doći do nekih promena? Pokušajte, uz jedno upozorenje da na njih ne gledate kao na probleme, već kao na izazov.

Kad bi bilo bolje, bilo bi mnogo bolje. Ipak…i ovako je dobro. Ćutimo, jer je ćutanje naše jedino pravo.

Naslovna fotografija: sputniknews.com