Fotograf Dejvis Ajer (Davis Ayer) zaključio je da nam je jako malo potrebno da bismo se vratili u prošlost – samo telo i projektor. Za njega je nago žensko telo najbolje platno za evociranje uspomena. Na seriji fotografija pod imenom “Time Travel”, Dejvis je prikazao retro gradske pejzaže i bujne krošnje drveća kako se meko prelamaju na ženskim oblinama, istovremeno dobijajući i senzualan i melanholičan ton.
Poigravajući se sa uspomenama, umetnik čini nešto neočekivano – telo na koje se slika projektuje uopšte ne mora pripadati osobi koja se priseća. U osnovi takvog koncepta krije se pitanje koliko zapravo mi sami projektujemo sopstvene uspomene na druge. Istovremeno, Dejvis pokušava da nas navede da uočimo koliko važnosti pridajemo tuđem iskustvu i osećaju vremena uopšte.
