Tango je potekao iz siromašnih i oronulih gradskih četvrti, na ćoškovima ulica, među ljudima koji obično ne ostavljaju puno traga u istorijskim knjigama. Ipak, upravo takvim ljudima dugujemo mnogo, nepoznatim muzičarima i plesačima koji su dali oblik tangu, iako nekima od njih nikada nismo ni saznali imena.

Ples robova ili visokog društva?

Godine 1542. Španija je kolonizovala Argentinu. Milioni afričkih robova, u vekovima koji su usledili, spajali su se na tom prostoru dolazeći iz istočnih i ekvatorialnih regiona Afrike pod nazivom Bantu. Bubnjarska muzika i ples koji su tamo nastali, a koji se i danas izvode, naziva se Kandombe. Za bubanj koji se koristio za izvođenje Kandomba muzike, robovi su dali naziv tango. Kasnije, u Latinskoj Americi, reč tango se polako primenjivala za sve crnačke plesove, a na kraju i za savremeni tango.

Afričko poreklo reči tango odnosi se, takođe, na područje Konga, Gvinejskog zaliva i Sudana, kao oznaka za svaki zatvoreni prostor ili mesto u koje se ne može ući bez dopuštenja. Trgovci robljem tako su nazivali mesta gde su držali zatočene robove pre prodaje, kao i mesta na kojima su ih prodavali.

Izdanje rečnika Španske kraljevske jezične akademije iz 1899. godine definisao je tango kao – zabavu i ples crnaca ili seljaka i siromaha u Latinskoj Americi, ali i muziku za taj ples… da bi se u izdanju istog rečnika iz 1925. godine definicija potpuno promenila, budući da je tango izašao iz siromašnih predgrađa i bordela i došao do glamuroznih plesnih dvorana evropskih prestonica i centra Buenos Ajresa. Novo tumačenje glasilo je – ples visokog društva uvezen iz Latinske Amerike početkom 20. veka.

pinterest.com

Tango je originalno bio ples improvizacije koji je kombinovao ritam i pokrete nekoliko ranijih muzičkih i plesnih tradicija. Najupečatljiviji trag su ostavili “Kandombe“, argentinska verzija plesa robova iz Afrike, koje su doneli u luku Buenos Ajresa. Drugi izvor je bila kubanska „habanera“, mešavina francuskih, kolonijalnih kontradanse sa afričkim uticajem. Elementi kubanske habanere i evropske polke su se spojili u lokalni argentinski ples „milonga“. Milonga je prvobitno bila pesma puna improvizacije koju su pevali folk pevači argentinskih stepa, pampasa. Kao ples, postala je popularna među kompadritosima, na ulicama Buenos Ajresa sedamdesetihih godina 19. veka. Neki istoričari veruju da su upravo ovi kompadritosi improvizovali i imitirali pokrete crnačkih Kandomba igrača i spojili ih u milonge, koje su i stvarale prve tango note kasne 1870. godine.

Najpre, tango je bio ples siromašnih, uglavnom nezaposlenih muškaraca i dama noći. U barovima, kockarnicama i bordelima, siroti imigranti kroz ples su izražavali svoj osećaj gubitka i želju da se ponovo sretnu sa ljudima i mestima koje su ostavili za sobom. Oko 1880. godine u Nemačkoj se pojavio novi instrument, bandoneon. Iako ga je bilo prilično teško savladati, njegov oplakujući zvuk je uhvatio samu suštinu tanga i otada je postao nerazdvojivo vezan uz tango muziku.

Melanholičnim tonom pevalo se o prošlim vremenima, prisećalo izgubljenih ljubavi, čežnje za majkom, rodnim mestom ili ulicom, ali najviše od svega pevalo se o ljubavi prema tangu. Stihovi su bili napisani na uličnom jeziku argentinske prestonice, lufardu, koji je bio mešavina španskog, italijanskog i kreolskog, sa neobičnim oblicima reči.

Pomeranje granica društveno prihvatljivog

Najpoznatija tango numera je (šp. La cumparsita) nastala 1917. u Montevideu, a danas je to zvanična drzavna himna Urugvaja. Najpoznatiji tango stvaraoci su pevač, glumac i gitarista Arlos Gardel i kompozitor i bandeonista Astor Piazola. Oni su doprineli globalnoj popularnosti tanga. Upravo je Astor Piazola krivac što bandeon, malu harmoniku poreklom iz Nemačke, usko povezuju sa tangom iako su prvi instrumenti tanga bili flauta, violina, gitara, klarinet i klavir, a kasnije evropljani donose mandolinu i bandeon.

Koraci tanga, naročito za dame, takođe su se razvijali. Kako se haljina sa godinama skraćivala tako je dami omogućavala raznovrsnije plesne korake i varijacije. Za muškarce je to bio i ostao mačo ples.

Tango se razvijao u bordelima i na ulicama predgrađa Buenos Ajresa, da bi se, nakon što ga je prihvatila bogataška evropska elita (između 1910. i 1915), uselio i u plesne dvorane u samom centru argentinske prestonice. Ples se uveliko razlikovao od uobičajenih plesova toga vremena, a neki su ga smatrali i opscenim. Bez sumnje pomerio je granice društveno prihvatljivog ponašanja. A kada se Pariz upoznao sa ovim strastvenim i zavodljivim plesom, „tango groznica“ počinje da vlada Evropom. Publika je vrlo brzo zavolela ples zbog njegove lepote, strasti, drame, uzbuđenja i životnosti, te je do 1920. godine tango postao internacionalni kulturni fenomen u svetskim metropolama, šireći svoj uticaj i na razvoj poezije, pozorišta, mode, slikarstva, arhitekture. Tango zajednicu danas sačinjavaju muzičari, kompozitori, pesnici, pevači, amaterski i scenski plesači, koreografi, kao i svi umetnici koji svoju inspiraciju pronalaze u ovoj kulturi.

Pas de Deux

Neki ljudi vide tango prvenstveno kao ples – vezu između dvoje ljudi u prelepom pas de deux. Međutim, većina će reći da je tango muzika, tekst, plesačevo tumačenje te muzike i način na koji se izražava. Upoznavanje muzike je deo učenja tanga. Učenje kako opšteg stila tako i individualnih kompozicija i snimaka omogućava da se pleše sa mnogo više samopouzdanja i uživanja. Kada se kaže tango pre svega se misli na argentinski tango ili “tango argentino” što je svojevrsni, možda, najpoznatiji brend ove zemlje.

Argentinski tango ili „ljubavna priča u tri minuta“ igra je suprotnosti između muškarca i žene, grubosti i sentimentalnosti, snage i nežnosti, ples prepun jakih emocija koji u svom najsavršenijem obliku govori o životu i smrti. Tango je priča o zavođenju, tihi razgovor između dvoje ljudi, čiji smisao nije javno prikazivanje, već intimno deljenje energije u ritmu zavodljive muzike.

Suština tanga je u povezanosti između dvoje ljudi, u empatiji, potrebi za zagrljajem, begom. U zadimljenim klubovima na obali La Plate, gaučosi su molili lokalne devojke za ples: neprijatni mirisi, rezultat loših higijenskih navika ovih kavaljera, bili su uzrok karakterističnih trzaja glavom unazad koji postaju prepoznatljiv pokret plesačica tanga, dok su zgrčena kolena – naviku preuzetu iz života u sedlu, gaučosi preneli i na svoje plesne korake.

Za vrhunske plesače, tango je ples kreativnosti i improvizacije, koja nastaje iz poznavanja mnoštva elemenata vođenja (plesač) i praćenja (plesačica), kao i plesnih elemenata hodanja i okretanja. Muškarac vodi, a žena prati. Ona nikad ne zna unapred u koji će je plesni element njen partner odvesti, već sledi njegove signale koje prepoznaje pre nego što izvede pokret u koji ju je plesač odveo. Važna i neizostavna tačka u tangu je svakako momenat kada se muškarac zaustavlja, dok žena pleše pored njega u rotirajućem stilu – stvarajući ozlogalašenu, poznatu, senzualnu ‘ocho’ ili osmicu.

Najboljim plesnim parovima, pri potpunoj improvizaciji, nije potrebna nijedna reč dok plešu. Iako izgleda da plešu sto puta ponovljenu koreografiju, oni na taj isti način možda više nikad neće otplesati istu pesmu. Njihova senzualnost i plesna intuicija čini da su im pokreti toliko usklađeni da ponekad izgledaju maglovito nestvarni.

Kojim stilom plešeš?

U Buenos Ajresu kažu da ako gledaš deset parova kako plešu tango, videćes deset različitih stilova. Uspostavljeno je mišljenje da se tango stilovi u osnovi mogu podeliti na dva osnovna pravca, a to su Milonguero stil (ili Buenos Aires stil), te Salon(ski) stil (Tango de Salon), što je pogrešno. Svaki stil ima svoju vrstu muzike, plesnog zagrljaja i koraka, odnosno plesnih elemenata i tehnike plesa.

Canyengue je verovatno najstariji stil Tango Argentina, a plesao se do 1930. godine. Ovaj stil je karakterističan po zatvorenom stavu, i blagoj V poziciji, plesao se savijenih kolena i nije se koristio kros. U to vreme canyenge je bio veoma popularan i plesačice su nosile dugačke i uske haljine. Koraci su bili kratki i u stakato ritmu.

Orillero je, takođe, jedan stariji stil argentinskog tanga, čiji su koreni na ulicama i siromašnim predgrađima. Ovaj stil nije bio prihvatljiv u tadašnjim salonima zlatnog doba Tanga. Zbog komplikovanih koraka, plesao se i u zatvorenom i u blago otvorenom stavu, i nije se plesao u plesnom smeru.

Milonguero stil je karakterističan po stavu poznatom kao apilado. U ovom stavu gornji delovi tela su konstantno u kontaktu, balans je zajednički i bez obzira da li se pleše neki ocho ili giro, stav se ne menja. Jedna od tipično milonguero figura je ocho cortado.

Salon poznat i kao tango salon pleše se u ispravljenom položaju, stav je veoma blago otvoren, i partneri su centirani više na desnu stranu svog partnera. U okretima stav je malo otvoreniji da bi se omogućilo slobodnije kretanje i pokreti koji zahtevaju veću nezavisnost gornjeg dela tela.

Tango nije samo ples, muzika i poezija, on je pre svega osećaj koji nosimo u srcu pretvarajući ga u jedinstveni pokret na plesnom podijumu. Tango je hod, ali ne samo po plesnom podijumu, već i tanguerov (zaljubljenik u tango) čitav hod kroz život. Tango je neodvojiv od osećaja i osećaji su neodvojivi od tanga, oni su njegov izvor i osnova. Svaki čovek ima svoje osećaje, pa tako i svaka plesačica ili plesač imaju svoj stil plesa. Zbog svega toga se i kaže da tango nije u našim nogama, već u našim srcima. Ruka je tek ruka – ali kada se spoji sa drugom rukom, dogodi se nešto zaista posebno.