Iz perspektive jednog štrebera…

Oduvek sam bila štreber. Bila i verovatno ću biti zauvek, čega god da se dohvatim u životu. Organizovani, stižem-uvek-sve-na-vreme štreber. Pet nula, vukovac, đak generacije, student generacije. Je l’ vam se već povraća?

Nekad sam mislila da je to najveći uspeh. Naravno, ne najveći u duhovnom smislu i kada je reč o tome kakav si čovek, već onako – na papiru. Stigneš do najvišeg stepena na lestvici učenjem, dakle sigurno znaš šta treba. Bićeš uspešan. Sve ti dobro ide. Sve znaš, sve možeš da (spo)znaš.

A onda (kao) malo odrasteš i shvatiš da je to rasipanje energije. Rasplineš se na sve strane, sve ti dobro ide, u svemu si uspešan, u svemu najbolji. I to je okej na nivou ličnog zadovoljstva. Nikome nikad nije smetalo da ima najviše ocene, zar ne?

Samo što te to jurenje za najboljim iznuri. Uvek se daš maksimalno, kao najveći štreber kakav jesi. I posle ostaneš sa parčetom papira i nekom brojkom koja se smatra tvojom vrednošću. I šta onda? Ništa, opet u isti krug. Učiš, neko strano telo te testira i da ti vrednost na skali koju je neko drugo strano telo odredilo, budeš zadovoljan pet minuta i to prođe. Zadovoljstvo koje dobiješ obrnuto je proporcionalno uloženom trudu. Izem ti formalno obrazovanje.

Kada si u svemu dobar,  teško je da spoznaš šta stvarno voliš, a šta voliš zato što si dobar u tome. Kada ti sve dobro ide, teško je odrediti sebi pravac. Sudaraš se sam sa sobom, hteo bi ovo, dobro ti ide ono, a ni ono treće nije loše, doduše četvrto se sad traži i plaćeno je, ali ipak bolje ono što voliš, mada kako da živiš od hobija, a šta onda koji đavo da radiš u životu…

Zato mislim da u životu najbolje prolaze „vrlo dobri učenici” – oni koji su sebe školskom sistemu (i svemu ostalom) dali onoliko koliko su mislili da treba. Negde su zablistali, negde mudro sačuvali energiju. Spoznali šta vole i tome se posvetili, ali mudro čuvali resurse. Bez nerviranja. Pametno raspolagali svojim vremenom, radom i trudom.  Plivali. Sačuvali se. Snašli se, što bi se reklo.

To su ljudi koji znaju šta hoće. I koji svoj put počinju da utiru hrabro, sa puno volje, sigurni u to što rade (ili barem tako deluju). Neuspeh im nije stran, racionalno prihvataju situacije, manje strahuju. Imaju m*da.

I zato mi je beskrajno smešno kad stariji kažu: „Iju pa sve desetke na fakultetu, a ne može da nađe posao!” Gospođo, jadan on! U praksi vam je to jedan nesnađeni štreber! Jadne su mu te desetke!

*

Dobar na papiru ništa ne znači. Učite promišljeno.

A mi, štreberi… Pa ništa, skupljaćemo pare na indeks dokle god možemo.

Naslovna fotografija: pinterest.com

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite Vaš komentar
Molimo vas unesite Vaše ime ovde