Gledam pre dva, tri dana staru epizodu South Parka, gde se poznata četvorka suočava sa seksualnim obrazovanjem. I, naravno, kako to samo u toj crtanoj seriji može da se izopači – ono pošalje neku, kakvu-takvu, upside down satiričnu poruku kako je omladina sistematski uništavana od idiota.To me je najzad podsetilo da se malo detaljnije, dublje i subjektivnije posvetim jednoj bespotrebno taboo temi u našem društvu.
Sećam se, pre dve, tri godine, sedim sa ocem i svojom mlađom sestrom, koja je tada bila još u osnovnoj školi – i tako, reč po reč, dođemo do toga šta je bilo na prethodnom prijemnom. Sestra moja, kakva je, sa punim pravom upita šta je to kokain. Uprkos tome što je odgledala beskonačan broj serija i filmova, i što sluša sve grupe – kojima je polovina članova ili bila na rehabilitaciji, ili se pridružila nebeskom svodu – ona, ipak, nije, u tom trenutku, znala čemu baš on tačno služi.
Ćale i ja se pogledasmo i pošto nismo od onih koji će joj reći: “Ma šta će ti to, ne zanima te”, mi je upitasmo zašto to pita, sigurno misleći da je videla u već nekom filmu. A ona nam odgovori da je bilo pitanje na kombinovanom testu šta od ponuđenih – ni pet, nit’ šest – izaziva halucinacije.
Ostali odgovori su bili, koliko me sećanje služi: cigarete, sirup za kašalj, brufen i, naravno, kao tačan odgovor – kokain. Stari i ja se opet pogledasmo, pa nekako procedismo kroz zube da je to tako kao što je tamo pisalo.
Mala digresija: da bi od kokaina čovek mog’o da barem da ima neka prelamanja senke i svetlosti, morao bi da bude popriličan broj godina na njemu, i plus da bude mortus pijan većinu dana i noći.
U suštini, odgovor je i više nego netačan, a da ne bih dužio, pravi bi bio – da nam savremenu edukaciju ne vode ljudi koji i dalje misle da je kanabis đavolja rabota – sirup za kašalj. Sve ostalo su samo prazne priče i pogrešni pristupi. Verovatno se ta pošasna suspstanca – nit kriva, nit dužna – našla sasvim slučajno na toj listi od strane ljudi koji su se oduvek plašili “zatvorenih vrata”.
Opet, po sopstvenom sećanju, u razredima kada nas je učiteljica zauvek napustila, u školu je, s’ vremena na vreme, dolazio “čika policajac” koji nam je, skoro svake godine, pušt’o jedne te iste scene iz famoznog i uveliko prevaziđenog filma “Mi deca sa stanice ZOO”. Da, to su one scene sa preznojenim povraćkama, grebanjima po zidovima, hororičnim vrištanjima, gorućim grčevima u listovima i ostalim monstruoznim frasovima, koji su slali surovu i bolnu poruku u mlade umove: “Droga je smrt!”
Jeste, bilo je stvarno sadistički puštati klinčadiji scene dva heroinska ovisnika kako jecaju, plaču i umiru od potrebe za džankom. Autor se još priseća, da su uvek bili teta i čika u plavoj uniformi, koji su pričali “strašne priče za plašljivu decu” o tome kako, maltene, mnogi su se džointom boli u venu, da je marihuana samo početak i da svi oni završe na kraju kod Onog Gore. I, dabome, uvek da bežimo od onih koji nam nude “besplatne bombone”.
Mala digresija: za 24 godine života, nikada ništa nisam dobio besplatno, niti poznajem takve.
Povratak na temu. I, kako drugačije, mi smo svaki put, nakon tih predavanja, lupali nogama u dupe, kada smo pičili kućama posle škole i prepričavali užoj i široj familiji o stravama i užasima narkomanije, koje su nam pokazali u školi.
A što se tiče seksualnog vaspitanja u školi, jedino se učilo o boleščinama koje su dobijaju, al’ gde šta treba, zbog čega i na koji način da se stavi – jok, bato! Naša rana underground edukacija se zasnivala na tonama porno filmova, emsiji Noleta Seksomana i, ponekada, hot lajnovima.
Mada, autor ovog teksta će se s teškom mukom složiti da je pornografija krvnički osakatila mušku decu, isto toliko koliko im je i pomogla. Dok je, za čitavo to vreme, škola ostajala u potpunosti neutralna, čak je prikazivala seks kao nešto što je sramota pomenuti.
Ruku na srce, na kraju sedmog, protrčavalo se kroz dve, tri stranice o možda najlepšoj radnji na svetu, i to ne kao kroz normalnu stvar, već nešto čega bi trebalo da se čuvamo, i stidimo, i gadimo…
Toliki strah od seksa nam je bio nabijan, da sam pomišljao da nikada neću dozvoliti da mi se tako strašna stvar desi, jer, bogo moj, ako jednom pogrešiš – kraj. Umireš.
I onda je doš’o osmi razred, gde su stvari počele polako da se raščišćavaju, kada sve ono što su nas učili, zastrašivali i ućutkavali, prikazuje svoje pravo lice.
Shvatiš da se buksnom ne može ubosti u venu. Olako kapiraš da se seks ne svodi na “pljas, pljas, pljas – uh”. Prvi put čuješ za kondome od starijih. Osetiš na svojoj koži da seks nije grozan. Da ne moraš toliko baš da se čuvaš od tih bolešćina, jer, jebi ga, nema baš svako sifilis.
Ali, opet, i dalje se kolebaš da li ćeš umreti u agoniji, kao iz onog filma, ako povučeš dva dima. Pa kreneš da dovodiš u pitanje roditeljsko i školsko čuveno upozorenje: “Ako će svi da probaju, hoćeš li i ti? Ako svi skoče, hoćeš li i ti?” Pa, naravno da hoćeš.
I, ako si imalo pametan, primetićeš da je čitav sistem pokušavao od tebe da napravi samo još jednog mentola.
Nego, hajde, da ne bude da autor propagira zabranjene teme, da vidimo činejnice.
Prema istraživanju nevladine organizacije (RE)Generacija: najpopularnije psihoaktivna susptanca je alkohol, koju koristi 86% mladih, i u većini slučajeva krene da loče od svoje četrnaeste godine. Elem, zatim sledi kanabis u nešto manjoj meri, pa štrokavi spid, pa veličanstvena MDMA.
E, sada, slede rezulatati koji su posledica upravo nedovoljne i zaista pogrešne edukacije pačića: svaka deseta osoba nema blage veze šta je to što je progutala, ušmrkala, ili šta već uradila. Dok 25% ne pije vodu – koja je od izuzetne važnosti, ako se “igrate” – kada se zajebava sa stimulacijama; a dok 65% njih meša sa alkoholom sve to, što može da dovede do manjih halucinacija, kao što smo rekli na početku teksta. I sada, ključni krug pakla je taj što se 86% ispitanih upražnjavalo seksualno igrarije u krevetu, dok je bilo pod dejstvom alkohola, a 53% pod kojekakvim narkoticima.
Kultura svega toga je sve više prisutnija u svakodnevnom životu, da bi se o njoj pričalo s dlanom preko usana. Jednostavno rečeno, naše srednjovekovno društvo se ponosi time što drži do sebe i tog arhaičnog načina ophođenja prema svojim đacima, al’ tamo gde su oni propustili – a propustili su dosta u najosetljivijem dobu – tu je ulica dopunila znanje. I tako smo dobili nakrivo sraslo znanje.
Autor se takođe priseća, da su u srednjoj školi imali neke organizovane sastanke sa psiholozima, terapeutima i ostalim učenjacima, koji su, opet, k’o u osnovnoj, pokušavali da nas zastraše da su, vrag ih odneo, seks i psihoaktivne supstance – uključujući alkohol, al’, pobogu, ne koliko i marihuana – jezive stvari; dok smo mi, doslovno, plakali od smeha i džiberski im vrištali u facu, jer je priča bila identična kao kada smo bili peti razred. Ispostavilo se, nažalost, da smo iz tih oblasti imali više znanja, nego oni sami.
Postoji bezbroj primera iz okruženja akonto neznanja o tim stvarima. Prijateljičina majka se vratila sa ekskurzije, koja je inače razredna nekom odeljenju, sa belim izrazom lica kako ih je “uhvatila da duvaju”.
– “Sve je smrdelo na marihuanu, ja sam to morala da kažem direktorki”, pravdala je sebe i na taj način upropastila izvesno vreme u životu toj deci. Takođe, jedna poznanica mi je slično rekla: “Ma, imam i ja brata, vi, tako, duvate, i onda vidite svašta!”. Koleginica sa faksa, u nekoj polemici oko religija je takođe izjavila da “samo nevernici i ateisti rade drogu”. Mrtva ozbiljna.
U više navrata kada se pomene seks, polovina ljudi se zacrveni, promeškolji, čak neko ustane da, kao, vidi nešto negde druge. “Sramota me je da pričam o seksu pred ljudima”; “Bože, kako možeš da pričaš tako o tim stvarima?”; “Znaš, odradili smo, hm, ono, mislim, spavali smo, znaš”, čuo sam u nekoliko navrata.
Žao mi je što moram da pišem ovakav tekst u 2018. godini, kada bi ljudima trebalo već odavno sve ove stvari donekle da budu normalne. Naravno da sve to može da bude opasno, ako se ne paziš, ali takođe ume da bude i vanvremenski zabavno. Jer, jebote, svaka urnebesna, smešna i zanimljiva anegdota je počinjala sa tim taboo okidačima: “Sećam se, to mi je bio prvi put…”