„Ograde“ su film o afro-američkom ocu, iz radničke klase, koji pokušava da podiže svoju porodicu tokom 1950-ih, dok se suočava sa raznoraznim životnim trzavicama.
Film je adaptacija istoimenog pozorišnog komada Avgusta Vilsona, dobitnika Pulicerove nagrade za najbolju dramu. Režirao ga je Denzel Vašnigton (Denzel Washington), koji takođe igra i glavnu ulogu, dok tik uz njega stoji Vajola Dejvis (Viola Davis).
Pozorišni komad pretvoren u film
Prvo što baca u razmišljanje kada su u pitanju „Ograde“ su veoma dugi dijalozi koji se odvijaju između likova. Sa pomakom priče ih je još više i više. Ovo je potpuno objašnjivo jer je film rađen po dramskom pozorišnom komadu.
E sad, neki bi rekli da su zbog dugih dijaloga pozorišni komadi nesnimljivi, jer su previše za jedan film. Sa ovom konstatacijom se ne možemo na prvu složiti, bar ne ja koji uživam u istim. Pa zar nisu neki od najboljih filmova svih vremena tu gde su zato što su imali najbolje kinematografske dijaloge upotpunjene još boljom glumom? Zar se naši životi ne svode na dijaloge i monologe?
Denzel Vašnington- Povratak velikog glumca u rediteljsku stolicu
Posle dva velika filma, kao što su „Antoan Fišer“ (Antwone Fisher, 2002) i „Sjajni govornici“ (The Great Debaters, 2007), Vašington se vraća sa još jednim „pričljivim“ ostvarenjem. Kao i u svojim prethodnim režiserskim radovima, glumac preuzima i vodeću glumačku ulogu, što je neosporno pun pogodak, posebno kada pored tebe stoji Vajlola Dejvis. Glumački tim gradi tešku dramsku priču, čini se tako olako. Pored Vajole i Denzela tu su i Stiven Henderson (Stephen Henderson), Jovan Adepo, Rasel Hornsbi (Russell Hornsby)…
Dvostruki oskarovac se vratio u rediteljsku stolicu donoseći nam Fencesdelo koje će ostati zapisano u svetskoj kinoteci. Kako zbog dobre glume i režije, tako i zbog, za sada, više nominacija za Oskara. Ko zna, možda i „mazne“ koji nagradu Gibsonovoj ratnoj priči ili La La Land mjuziklu o kom se, u poslednje vreme, puno govori.
Denzel nam predstavlja Troja Maksona, na prvi pogled svidljivog čoveka, koji radi đubretarski posao kako bi obezbedio svoju porodicu hranom i dao im krov nad glavom. Ali, kao iza svake porodične priče, u četiri zida se dešavaju najveće životne drame koje nas teraju na najmanje očekivane reakcije. Drama se toliko proširuje da daje spektakularne dijaloge koji se odvijaju u neslućenim smerovima i usisavaju gledaoce u potpuno drugi univerzum. Od sreće, preko urnebesne komike, pa sve do najvećih ljutnji, besova i stresova. Kada se na sve to doba briljantna glumačka ekipa, dobijemo kao produkt blow mind ostvarenje, kakve i jesu „Ograde“. Da ne pominjem i odrastanje glavnog lika o kome slušamo tokom filma. Malo je reći da je kompleksno i teško.
Ograde kao sinonim za sigurnost
Naziv, prvobitno pozorišnog komada, sada i filma glasi „Ograde“ i jasan je odmah nakon gledanja. Većina dijaloga, koji i čine sam film, se odvija u porodičnoj kući i zadnjem dvorštu oko kog glavni lik, od samog starta priprema, a potom postavlja ogradu. Ovaj detalj se na početku čini kao nebitan, a na kraju je svrha.
Ograde ovde tumačimo na dva načina. Jedan je da čuvaju, u istom stanju, ono što se nalazi iza njih, dok je drugi da sprečavaju pretnje koje dolaze sa druge strane da dopru i naruše balans porodičnih odnosa.
Sa sličnim situacijama se suočava većina ljudske populacije. Vrednovanje onoga što imamo je srž našeg zadovoljstva. Kada znamo da je hiljadu pretnji tamo negde, tada još više vrednujemo. Tada to nešto dobija viši značaj. I ako će „ograde“ da nas sačuvaju, rado smo spremni da ih napravimo. Ali nismo uvek toliko radi da izvšimo radove, jer pretnje nekada izgledaju bezazleno, a ograde teške za napraviti. Zato ih pravimo tek kada postanemo svesni gubitaka koje njihovo postojanje može da spreči. Jedino se smrti ne može stati na put, za sve drugo postoji rešenje.
Film ima posebnu konekciju sa gladaocima, jer se svaki čovek ponekad odluči da bar počne da postavlja svoju „ogradu“ oko nečega što mu je od krucijalne važnosti.
Balans između više likova
Skoro pa savršeni balans među likovima čini film još više vrednim pažnje i dosta kvalitetnijim.
Svedoci smo da mnogo filmova snimljenih poslednjih godina obiluju velikim glumačkim imenima, a retko im daju da prikažu maksimum glumačkog umeća. Razlog tome je, uglavnom, što je danas mnogima bitniji kvantitet od kvaliteta. Šta kažu: „Angažovaću velike glumce, uz pomoć love, pa će blagajne eksplodirati. Za kvalitet me boli Đoka.“
Sa „Ogradama“ to nije slučaj. One predstavljaju jedan od retkih primera današnje kinematografije, gde su sva velika glumačka imena dobila deo priče koji zaslužuju. Za Vašingtona, kao glavnog lika, to se i očekivalo, ali i Vajola Dejvis ponovo pokazuje blistavost svog glumačkog umeća. Rasel Hornizbi, Jovan Adepo i Stiven Henderson, koji igraju sinove i najboljeg prijatelja vodećeg lika, takođe dobijaju značajne uloge koje im daju prostora da prikažu svoju glumačku veličinu.
Savršena uloga za još savršeniju Vajolu
Posle manje bitne uloge uloge u Suicide Squad-u, Vajola ponovo blista punim sjajem u ulozi Rouz Maksin, kojom nas podseća zašto važi za veliko glumačko ime. Nagrađivana glumica je sa razlogom zaslužila ovogodišnju nominaciju za Oskara, donoseći jedan od najkomlpleksnijih likova u Vašingtonovom ostvarenju.
Dejvisova igra suprugu Troja Maksina, na prvi pogled običnu ženu iz kraja, koja je posvećena svojoj porodici. Kada se pogleda ceo film, Rouz je mnogo više od obične žene. Jačina koju nosi ovaj lik je jednostavno neopisiva. Komleksnost karaktera je toliko velika da, gledajući ostvarenje, sa njim prolazimo kroz čitav spektar raspoloženja.
Vajola nam je ovde dala sreću, tugu, bes, mržnju, oprost… na savršeni način, prejakom glumom. Karakter koji odiše pravičnošći, požtvovanošću i nesebičnošću dodeljen je najpogodnijoj osobi.
Fences iz mog ugla
Gledajući ovu dramu, osetio sam čitav spektar emocija. Svaki trenutak, dijalog i rečenica mi je bila fantastična. Film obiluje velikom i glasnom glumom kojom me je potpuno uvukao u svoj svet. Svet koji je realan, sličan pravom životu i pun veličanstveno odigranih konverzacija.
Ovo ostvarenje dovodi do višestrukih promena raspoloženja. Samo jedna scena je dovoljna da prikaže pomenuti spektar najrazličitijih emocija. Privatno „sranje“ isplivava na površinu i prikazuje komplikovanost života koju neko nikada nije video i osetio, ali se dešava odmah tu, u komšuluku.
Radnja ide toliko duboko predstavljajući dijaloge između oca i sina, muža i žene, dva prijatelja, u kojima svako kaže šta misli. Konverzacije koje niko ne želi da ima se dešavaju i tada nastaje istinska drama jedne porodice.
Mane filma koje bih izneo, sa druge strane predtavljaju najveće vrline jedne drame. Ovaj film emotivno preplavljuje gledaoce, tako da ako niste ljubitelji teških tema čak i besprekorna drama može da vas proguta i odvede u lošem smeru vaše raspoloženje. Tako da, ovaj film možda nije najbolji izbor za opuštajuće popodne. Posle njega ćete biti sve, samo ne opušteni. Jednostavno, film navodi na razmišljane i preispitivanje. Agresivne scene, velika životna razočarenja i nimalo pitki ispadi glavnog lika nisu nešto što svako može da podnese.
Radnja prati afro-američku porodicu tako da, bez sumnje, osvaja srca crnačke publike, ali ima i ogromnu konekciju sa belom rasom. Zato što smo svi mi prvenstveno ljudi i delimo, koliko toliko slične, kako srećne, tako i one manje lepše sudbine.
Izvor naslovne fotografije: imdb