Termin pirsing (eng. Piercing: probosti) podrazumeva bušenje kože zarad ugrađivanja predmeta u određeni deo tela, ali i minđušu koja se ugrađuje. Njegov nastanak i popularizaciju mnogi vezuju za pank eru, ali ova vrsta “zanata” ima dugačak istorijat. Naime, pirsing je jedna od prvih dekoracija tela na svetu. Iako ljudi u prošlosti nisu imali mogućnosti za pirsinge koliko i danas, to ih nije sprečavalo da se podvrgnu ovom činu.

Nastao je oko 2000. godine pre nove ere na Bliskom Istoku. Poznato je da je još i kralj Abraham, na dan venčanja, svojoj drugoj supruzi poklonio minđušu za nos. Ona je postala zaštitni simbol ovog obreda do kraja života, što je doprinelo da se ovaj poduhvat pretvori i u tradiciju u Africi i na Bliskom Istoku.

Prvi pronađeni ostaci pirsinga su na mumijama starim 4000 godina, sa probušenim ušima. U starim kulturama, pirsing je imao više od dekorativne funkcije – služio je u ritualne svrhe: faraoni su bušili pupak verujući da ovaj obred silmboliše prelazak u zrelo doba.

Rimski vojnici bušili su bradavice i time iskazivali svoju hrabrost. U istoriji, ljudi se nisu odlučivali samo za standardne pirsinge već postoje i verovanja da je genitalni pirsing nastao još u drevnoj Indiji, oko 350. godine nove ere, iako se u široj upotrebi javlja tek u 18. veku, paralelno sa modom uskih muških pantalona.

U nekim zemljama veličina minđuše predstavlja finansijsku moć porodice, kao i njihov položaj u društvu. Pored verovanja, imaju i religijski značaj. Bušenje jezika bio je jedan od ritualnih oblika, a koristio se u plemenima kao sto su Asteci i Maje. Verovalo se da ovim činom služe bogovima uz promenu stanja svesti zarad komunikacije sa njima.

U Indiji, nošenje pirsinga u nosu koji se produžava sa lancem u kosi i danas ima religijski značaj, kao i pomoć za oslobođenja jakih i teških bolova pri porođaju.

Do početka 20. veka, pirsing na zapadu bio je redak, a nagli porast interesovanja za ovakvim vidom ukrašavanja tela usledio je tek nakon Drugog svetskog rata. Sedamdesetih godina prošlog veka, pirsing je pre svega prihvaćen kao pank pokret, alternativni i netradicionalni ukras, koristeći umesto standardnih minđuša – zihernadle.

Istovremeno doživljava sve veću popularnost i u Sjedinjenim Američkim Državama. Osnivačem “savremenog pirsinga” smatra se Džim Vard (Jim Ward), koji je 1975. godine pokrenuo svoj privatni “pirsing biznis” u Holivudu, da bi tri godine kasnije otvorio prvi profesionalni studio. Prvi studio na teritoriji bivše Jugoslavije otvoren je u Beogradu 1988. godine pod nazivom Sinđel.

Džim Vard u procesu stvaranja pirsinga / Izvor: sacreddebris.com

Danas postoji najrazličitiji nakit koji se koristi za pirsing, pa i firme koje se bave izradom samo takvog nakita. Tokom prvog bušenja određenog tela i nanošenja minđuše mora se koristiti nakit od titanijuma, niobijuma, hirurskog čelika ili četrnaestokaratnog zlata, nikako nakit od drugog materijala, zato što su ovi materijali najpostojaniji i ne reaguju sa telesnim tečnostima, niti izazivaju alergijske reakcije (osim zlata u pojedinim slučajevima).

Nažalost, danas se pirsing radi u veoma nesterilnim i nehigijenskim uslovima, pa je rizik od infekcije dosta veliki. Kad počastite sebe novim modnim detaljem, potrebno je da ga svakodnevno čistite i održavate, kako se ne bi inficiralo.