Samo kad se setim dana kada sam te upoznao. Onako stvarnu, kakvu nisam mogao ni da sanjam. Osobu sa kojom sam mogao sve. Sa kojom su i svet i dan i grad dobijali smisao. Sa kojom su dosadni dani postali neiscrpni izvori sreće. Sa kojom je i tišina prijala. Sreća je bila neizmerna, a tuga deljiva, nekako mazohistički lepa i suštinska na kraju dana.

U tim vremenima ni tebi, ni meni nije falilo ničega. Bili smo dve reke koje se slivaju u nepresušni vrtlog iskonskih osećaja. Činila si da budem važan. Onaj nebitni dečko je tada otišao. Ti si probudila čoveka koji je sve vreme čučao uspavan na dnu bunara svojih misli. I tamo na dnu nije video izlaz, birao je samo ono što se drugima sviđalo, nadajući se da će i njemu biti lepo kao njima. A nije bilo. Bila je tama. Dok se nisi ti pojavila. Da pritisneš prekidač i pustiš svetlo.

Bunar je tada postao okean. A svaka kap je bila na pravom mestu, sa pravim razlogom. Nekad je dan bio nemiran, talasi naizgled nesavladivi, a kada uroniš dublje mogao si da naletiš i na poneku ajkulu ljudskog lika. Zajedno smo uspeli da dan razvedrimo, talase ukrotimo, a ajkulu pozdravimo i pošaljemo tamo gde joj je mesto, sa drugim grabljivicama.

Danima smo tako plovili. Misleći da smo pronašli suštinu svega. I nemoj da misliš da nismo. Možda iz ove perspektive više tako ne izgleda, ali tada smo tačno znali šta radimo. Jednostavno smo znali.

okean
Photo by Amy Skyer on Unsplash

Pišem ovo sa prazninom. Jer ti više ne postojiš. Već duže vreme. Jedno vreme je ta praznina bila težak kamen. Deo stene koji je stajao na srcu i mrvio ga. Mrvio taj mišić kada god bih sreo tvoj lik ili čuo neku reč o tebi. Samo što taj lik više ne nosi isti zrak sunca, a svaka reč kojim te danas opisuju, misleći da mi pričaju o tebi, je pogrešna. Pogrešna jer si ti nestala. Oni vide isti lik, ali opisuju osobu koju ne znam.

Da si nestala, shvatio sam kad je bilo kasno. Noćima sam se pitao gde si. Tražio te u svakom uglu dnevne sobe, na svakoj stolici kafea koji smo oboje voleli i kod svakog prolaznika pored kog smo prosli. Ali, nije te bilo.

Par puta sam naleteo na tvoj lik. Gledao me je nemo, uglavnom sa ekrana. Video sam ti i lokaciju, ali nisam krenuo da tražim. Jer sam shvatio da tamo nema tebe. Da je sve varka. Da je lik isti, a da ona koju tražim više nije tu. Ostala je u onom okeanu, da pliva zajedno sa onim samouverenim čovekom kog je stvorila. I da tamo negde dele sreću.

Ja sada sedim sam i slušam njihovu omiljenu pesmu i srećan sam, preboleo sam. Na srcu je sada zrno peska, kamen je nestao. U meni postoji želja da je ona sa tvojim likom srećna, i da negde u glavi čuje ove tonove koje dopiru sa mog zvučnika. Možda se i ona seća vas dvoje. I ona vas je negde sigurno zapazila. Jer ste sijali nestvarnom svetlošću.

Izvor naslovne fotografije: John Hernandez on Unsplash