Do skoro smo imali veliku plastičnu jelku. Pregurala je toliko Božića i Novih godina. Deca su porasla. Jedna kćerka je tu, druga se udala. Ima svoju malu jelku kao nekada ja. Slavili smo zvaničnu Novu godinu. Božić i našu, slavili smo nekako kradom. Otac je bio vojno lice. Ne baš uvek imao sam svoju malu jelku. Pred svaku Novu godinu vodili su me do američke čitaonice, na uglu Čika Ljubine i Knez Mihailove ulice, da gledam, kroz stakleni izlog, preveliku, lepo okićenu jelku i vozić, koji je klizio kroz planine i tunele, preko mostića i pored reke. Izgledalo je tako stvarno. Prelepo. Dolazio sam i sam i dugo, dugo gledao. Kod kuće, u maloj garsonjeri u Zmaj Jovinoj 24, čekala bi me mala slatka jelka u saksiji, skromno okićena sa nekoliko jednobojnih plastičnih kuglica, umotanih bombona i ukrasnim krep papirom. Pored nje, na papiru, istrgnutom iz neke sveske ili starog kalendara, bile su, s ljubavlju moje majke, položene dve tri bombone, čokoladica „životinjsko carstvo“, plastični pištolj ili klikeri i, obavezno, jedna mandarina ili pomorandža. Pravo malo bogastvo. Jednom je otac, ko zna odakle, doneo malu providnu kuglu sa Deda mrazom i snegom koji je padao kada se protrese. Bože, radosti. I on se radovao. Moje male ruke prigrlile bi sve to. Poljubio bih jelku. Bio sam srećan jer sam znao da sam bio dobar.

Imao sam i ja svoje male želje. Jednom sam preplakao u Knez Mihailovoj ulici ispred prodavnice „Dečja radost“. Poželeo sam malu harmoniku, koja me mamila iz izloga, ne znajući koliko to košta. Tada sam, možda, prvi put video suze u očima moga, inače strogog, oca. Kupiću je jednom, rekao sam mu razočarano. Ostala su sećanja i dvostruka tuga.

Stižu praznici. Nabavio sam malu, slatku jelku. Liči pomalo na nekad moju. Unučića još nema, ali imam kucu. Nemirnog dobricu Henrija. Dok kitim malenu, među granama kao da vidim sebe, oca i majku. Osmesi. ljubav lebdi i ispunjava me detinjom radošću. Božićne čarolije. Toliko želja, ostvarenih i neostvarenih. Izmešano. Svojoj starijoj kćerki sam, kao Deda mraz, jedne godine doneo vozić. Ličio je na onaj iz mog detinjstva. Druge godine malu harmoniku. Bila je ista kao ona „moja“. Napokon. Ispunio sam svoje obećanje. Više sam je ja razvlačio. Kada je kćerka porasla, poklonio sam je jednom detetu jer sam čuo da je toliko želelo da je dobije. Baš kao ja.

Mlađoj sam doneo lutku. Moji nikada nisu hteli da mi je kupe jer sam bio dečak. Sramota je to bilo.

Šta staviti ispod ove jelke. Deca su velika. Možda nekoliko mandarina. Vozić još uvek čuvam u nekoj kutiji tek da me želja mine. – “Lepa ti je jelka sine“, kao da čujem roditelje. A onda, kao magijom stapaju se njihove reči i osmesi, i moji, i moje dve kovrdžave, čupave glavice koje gvire jutrom Nove godine da vide šta im je Deda mraz ostavio ispod jelke, jer su bile dobre.

Čarolija je tu, prožima me. U isto vreme i dečak i otac i budući deka. Jedva čekam te male čupave glavice. – “Av, av”, trgao me Henri. – “Deko stavi pod jelku jednu čokoladu za kucu i neku igračku za grickanje. I ja sam bio dobar”.

Autor: Petar Bijelić