Pre nego što sam krenuo u prvi razred osnovne, imao sam drugara koji se zvao Nemanja. On je dolazio baš onda kada bih ja sedao na patos, upuštajući se u lepršavi svet moje, već tada izopačene mašte, sa svojim vernim igračkicama.

Skoro svaki put smo se svađali oko toga čega ćemo da se igramo. Ja sam hteo da skačem sa Spajedermenom, on je htio da strelja partizane; ja sam hteo da dajem gas po zamišljenim pistama moje sobe, on je hteo da te automobilčiće bacamo na ljude; ja za Betmena, on za erotski strip… Bilo je trenutaka kada se proderem na njega, da to ne radi.
“Prestani”, dreknuo bih.
“Dobro, šta se odmah ljutiš?”, odbrusio bi mi.

Nakon višečasovnih oslobađanja planeta, jurcanja po svemiru, spašavanja Gotama, otkrivanja zakopanog blaga, borbi Spajedermena protiv svih užasa ovog svijeta, počinjalo bi da mi se spava. Izmaralo bi me to, pa kako i ne bi. Nemanja bi, naravno, tada pristojno kupio svoje prnje, pozdravljao se i odlazio, ali bi opet, uvek dolazio, kada bih nastavljao da se igram.

Uvek me je radovalo kada dođe. Koliko god mi skakao po nervima, mada, koliko to možeš da radiš u tim godinama, uvek bih prelazio preko svega, jer igra je uvek bila zanimljivija u dvoje.

Ali, bože moj, vreme je prolazilo, kako su igračke, jedna po jedna, pronalazile mesto u crnoj kesi, u budžaku našeg stana, posle i u kontejneru, i kako su džidžojce polako zamenjivale domaće zadaće, tako je on sve ređe i dolazio. A na kraju sam shvatio da on, zapravo, nikada nije ni postojao. Ni u tragovima. Opet, nije mi bilo teško da to svarim. U stvari, kada bolje razmislim, to sam znao sve vreme, čak i u onim trenucima, kada sam se stvarno kao nervirao, jer me je terao da igramo nešto drugo, bio sam ubeđen da je on plod moje mašte.

giphy.com

Iskren da budem, ne bih smeo da se zakunem da mi je bio najbolji drug, ali, šta ćeš, bio mi je jedini. Bio je moj opijum, dok se keva i ćale svađaju, da sa njim pobegnem u pičku materinu od svega toga. U svet gde sam ja bio sve i svja.

Maltene, 20 godina kasnije, pre nekih par meseci, odgledam jedan, za svaku preporuku, animirani film “Inside Out” i poput eksplodiranog eksera u želucu, vrati mi se niz slika, kao ono pred smrt što pričaju ljudi, koliko sam ja vremena provodio sa njim. Iz očiju moje babe, ona je oduvek pričala da se ja tako zabijem u neki ćošak, i samo “bučim”, kako bi ona rekla.
“Ma samo se čuje bdžž, džžž, čššš”, rekla mi je, kada sam je iznova pitao.

Danas, kao i svi, pričam sam sa sobom. Ponekada naglas, ponekada u sebi. Vodim teške monologe, preispitujem situacije, ponavljam neke scene sa bezbroj ishoda, kako su mogle da se dese, prisećam se starih i pričam o njima naglas, kikoćem se sam sa sobom i trabunjam o svakojakim glupostima. Ali ništa – evo, jeza me prolazi – se ne može uporediti sa tim transom u koji sam padao sa tri godine.

Razumem da je Nemanja, ne znam zašto sam ga tako nazvao, bio takoreći moj prvi LSD, sa kojim sam bezbroj puta razvijao svoju kreativnost i maštu, lutajući bespućima sopstvene imaginacije, tražeći nepresušne izvore šarenolike zabave, jureći za neodoljivim talasima nepostojećeg sveta, samo ne bih li pobegao od turbulentno sive stvarnosti u kući.

I zato mu hvala. Stvarno. I beskrajno…