“Dopusti da ti ispričam jednu priču.” – kaže mi.
Sedim na drvenom podu u njegovoj sobi, golih nogu, dečije radoznala na pomen bilo kakve priče, iako znam da je to način da me namami. Ne bih smela da budem ovde, ali šta zna razum za želje srca? Veliki um tako nemoćan pred običnim mišićem. Telo mi postepeno nagriza hladnoća, jer sam oslonjena na zid i posmatram predatora ispred sebe, ali od nadolazeće opasnosti u meni kulja adrenalin. Iznutra gorim. Ili je to zbog druge čaše vina i otvorenog smeha Iyeoke meni u lice dok peva “Simply falling”.
“Da li je stvarna?” – pitam, osmehujući se.
“Više nego život. Samo me slušaj.” – kaže i pokazuje mi prstom da odem ka njemu. Ignorišem poziv i neodoljiv pogled, tvrdoglavo nenapuštajući svoju ušuškanu sredinu. Gromoglasno počinje da se smeje i lenjim koracima seda pravo ispred mene, ne dodirujući me. Stavljam kolena ispod brade i upijam jezero u njegovim očima. Intenzivno je.
“Zamisli malu kuću.” – kaže mi. “Starija je, sa velikim prozorima ofarbanim u belu boju. Delovi te kuće su pokriveni izniklim biljem i ne znaš da li je pusto zagonetna ili se u njoj krije oaza. Obavijena velom misterije, jedino što pruža je taj veliki prozor. Stojim ispred njega već dugo i gledam u jednu ženu. Sedi povijena nad stolom i čita knjigu. Njen vrat je izložen svačijem pogledu i to me čini besnim, jer znam da poljubac te prikazane beline izaziva drhtaj kod nje. Znao sam nekada sve njene slabosti i iskusio svu njenu snagu. A, sada glupi prozor i sav taj rajski vrt ne dozvoljava da joj priđem! Ali je zato gledam svaki dan i svaku noć.
Kada odloži knjigu i ugasi svetlo, zaboravlja da je njeno telo moja mesečina. Jasno je vidim dok skida haljinu svetloplave boje i odlaže je pored kreveta. Želim da budem mrak koji je trenutno obavija i poseduje. Želim, kao nekada, da prstima obuhvatim njenu kosu, vrat i pokupim med koji kaplje sa tih usana. Hteo bih da budem njen oslonac; mesto na kome će odmoriti predivnu mekoću svog tela, gde će ostaviti tragove zuba, zimska jutra, radosne uzdahe. Želim još jednom da napipam žice violončela na njenim leđima i da je nateram da opija svojom melodijom svaki deo mog bića. Samo želim da spustim glavu na njena kolena i zatražim da ponovo budem jedini kome pokazuje svet unutar nje. Vičem toj ženi da je želim! Ali prozor.. Ne dozvoljava da me čuje i vadim oči da ostanem slep na čoveka koji je ušao i stao kraj nje. Na čoveka koji ima ključ. Čovek koji stoji kraj žene čije je srce moje, čije telo oskrnavljuje grubim rukama i koji želi da ovlada njenim umom – u kome se nadam da sam još uvek živ.”
Završava svoju kratku priču, tužno se smeši i zaustavlja ruku koja je pošla ka meni. Ne bi trebao da me dodirne. Ćutimo dugo i još uvek je malecni prazni prostor između nas. Njegova kuća je prepuna knjiga, muzičkih ploča, slika i premalo je mene u svemu tome.
Znam da je ime njegove priče “Kada prestane da boli” – ali mene nije prestalo. On me ne prestaje. Da li je moguće biti iskušen jednom osobom toliko puta?
On je Đavo u šoljici prokleto dobre kafe, Kaberne od kog me ujutru boli glava, polje puno nagaznih mina, mržnja pretvorena u ljubav, strast u svojoj nevinosti, neshvaćena umetnost. Zbog njega šetam pogrešnom stranom ulice, mislim u svim bojama, odbijam da sanjam jer tako varam život.
“Ne bih smela da budem pored tebe. Ne ovako.” – kažem i potom ulazim u njegov zagrljaj. Njegove su ruke poznato utočište za moju izmorenu dušu. Ljuljuška me kao malo dete i ljubi moju kosu. Samo na tren, svet ponovo dobija svoju vrednost.
“Samo večeras pusti da budemo mi. Nedosanjani, čudni, neostvareni, veliki – mi. Dopusti mi da ti ispričam nas i da nađem sebe stvorenog u tebi. ”
I, zaista – ko sam ja da sprečim nesto praiskonsko da ovlada mojim čulima, te tu noć zagrljaja koja će omogućiti kasnije stvaranje bujice reči u mojoj srži?
“Can someone tell me if it’s wrong to be
So mad about you? “
Fotografije: tumblr.com