Da izađemo na terasu. Ti da poneseš svoje ‘pljuge’ i plastičnu čašu, do pola napunjenu vodom. Tvoju „vodenu pikslu“ koja je uspevala da neutrališe mirise omiljenog ti poroka, barem polovično. Kako ne bi nervirao mamu. Ona nije volela što pušiš. Ali ne i ti. Toliko si voleo cigarete. Ponekad bih bila ljubomorna kako je gledaš kada bi je vadio iz paklice i polako primicao usnama. E, da. Kad smo kod tih usana. Ma, jok. Neću ipak. Neka ih…
Da kreneš ka terasi i pozoveš me sa sobom. Navučeš rajsfešlus do grla, meni dodaš ‘moj tvoj’ omiljeni duks. Jer napolju je skoro minus. Došla sam ja u svojoj jakni, ali nije to to. Da gledamo u daljinu i pričamo šta smo radili pre nego što smo se upoznali. Ko je komšija ispod tebe. Šta ti se pre tri dana desilo baš tu ispred zgrade. Čemu sam se ja danas smejala i gde ćemo sve da idemo zajedno.
A onda da se pribijemo jedno uz drugo. Na red dolaze usne. One odozgo. Uspevalo mi je da ih ukradem od cigarete na po koji sekund. Da se grlimo. Skupimo što bliže. Da nam tela ne osećaju hladnoću. Da me pitaš „Je l’ ti hladno“ a da te ja slažem i kažem „Ma, nije“. Da oboje znamo da lažem. I koliko sam zimogrožljiva. Ali i zašto uporno odbijam da uđem unutra.
Iz sobe bismo tiho uspevali da čujemo naše plejliste. Muzika je dobijala na značaju. Nekom posebnom, zbog koga i danas, iz tih pesama, nekih, čujemo nešto više. A zima je bila nežnija.
E. Toga volim da se sećam. Kad se oblaci navuku naročito.
U mnogo čemu, možda, jedno drugom nismo odgovarali. Ali u toj terasi jesmo. Podeljenim trenucima tvoje cigarete. Tako jesmo. Savršeno jesmo.
„When the smoke is in your eyes, you look so alive.”