Ali, sledeći put, jednog dana, kada sve ovo prođe, kada dođem sebi, kada iz opijumskih magli izvučem božanstvene isečke pravog druženja iz ovog perioda, kada budem skinuo gargamelsku masku i budem prestao da zakeram, otići ću opet u to Sarajevo, popeću se na vrh vidikovca zloglasne Dobrovoljačke ulice, pogledati prema toj čaršiji, i u daljini, ako me vid ne izda, videću večnu vatru pomirenja, koja je smelo zahvatila nas, decu posleratnog perioda, i zamalo nas, ali samo na milisekundu, ubedila da će na ovom sjebanom Balkanu stvari jednog dana biti bolje. A, do tada – aferim…

pinterest.com

Sve je bilo dobro, dok se nismo zaputili ka tom Sarajevu. Izbalavljena iščekivanja, dečije radosti i usplahirene nade, pale su u vodu, u istom trenutku, kada je rakiještina počela da progriza ono malo sićušne euforije o sarajevskom snu povezivanja dece, derivata bivše jugoslovenske republike, koji bi mogao uroditi plodom. Time što je guma već na prvoj trećini puta pukla, kao da su je progladnele svinje izglodale, i sa vozačem koji je bio otpadak kulovskog sistema vrednosti, dalja putešestvija je bila sve izvesnija.

Nas šestoro, krenulo je iz Beograda, ne bi li se uz pomoć Sarajevo Film Festivala reintegrisala sa ostatkom ex-yu družbi; jer, bože moj, to je sve nekako, barem na papiru, izgledalo previše naivno, ćopićevski toploumno i prijateljski srdačno; gde sam pomišljao: „Isuse, da li će to biti jedan predivni orgazam okupljanja, povezivanja i ponovnog slepljivljanja naroda i narodnosti, kako bismo u trenucima rastanaka plakali jedni drugima na ramenu, kudeći naše bivše, sadašanje i buduće gospodare kako su, jebem li im krv, mogli da nas sve tako zavade“; jer je, na oko, izgledalo toliko nedvosmisleno da će to biti jedan veliki proboj brani i građenja mostova između mladih i zavađenih drugova i drugarica od Vardara do Triglava – ali, ne, ne i ne – to je, nažalost, na kraju, ispalo jedno glomazno razočarenje.

Misleći da je gledanje dokumentarnih filmova bila samo jedno malecko opravdanje zbog kojeg bismo – svi Mi koji smo došli na taj program razmene – se upućivali u dalja socijalna, poslovna i erotska komuniciranja – jok, bato – na celodnevnom nivou smo bivali čerečeni vojničkim taktom buđenja, lezanja, šetanja, konstatnog ubijanja time da nam je ovo „sve plaćeno“, da bi to trebalo da poštujemo, da smo se sami na ovo prijavili i da ćemo, ukoliko ne budemo sve to ispunili, morati sve sami iz svog džepa da izvadimo.

I to je bilo to. Nije bilo potrebno dva puta da se kaže.

Nakon tih prvih nekoliko sati upozorenja, podvikivanja i mrštenja, da moramo da dođemo tu, ili da moramo da odemo tamo, da još malo sačekamo ovde, ili da stanemo onde, od svih tih silnih naredbonosnih zapovesti, upiranja kažiprstom i lupkanja po satu, jedini put ka otreženjenju, gle ironije, bilo je da se odam tamnoj strani sopstvene požude. Oni su imali svoje obaveze, ja sam imao svoje potrebe. I tu niko nikome više nije smetao. Osim što sam u narednim danima se vukao kao alkoholičarska ciroza, prepuna otrovnih isparenja, iz koje je prostački cureo gnoj bezrazložnog gneva, paćeničkog očaja i pomahnitale auto-destruktivnosti.

pinterest.com

Nakon drugog dana počinjao sam da gubim pojam sa vremenom. Postepeno sam se odvajao od stvarnosti. San je počinjao da bude prava dragocenost, a bežanje sa projekcija najnormalnija radinost.

Po nenamernoj inerciji, bio sam sve udaljeniji od ljudi. Punio sam grkljan kojekakvim vinskim sirupima i šoferskim džibrama, u venama su se sakupljale žabokrečine iseckanih otrova, iz nozdrva je suktao razvratni greh, a u fantomskom dimu, koji mi je punio pluća, sam – bez imalo obzira za sopstveno zdravlje – tražio odmor, koji mi je na jedan silovateljski način gordo oduzet.

„Tebe baš boli uvo za ove filmove?“, prišao mi neki tip, sav radostan, nakežen i, najverovatnije, začuđen što sedim iza poslednjeg reda, sa naočarima preko očiju i sarajevskim pivom u desnoj šaci.
„Ispade tako, ako gledam iz tvog ugla, ali ja se ovde, zapravo, sjajno provodim“, podigao sam flašu u znak pozdrava i otpio gutljaj.
„Pa nije ni podne, a ti si već počeo da piješ“
„Nije ni podne, a ti si već počeo da brbljaš“, odgovorio sam pametovanjem.

Dani i noći su počeli da se munjevito mešaju. Drugi dan sam mislio da je peti, treći da je drugi, četvrti da je sedmi. Dnevni zraci su trajali po nekoliko godina, dok se noću davalo po brzini u svakom mogućem obliku. Sarajevska usiljena buđenja su mi dokazala da mamurluci mogu da budu izuzetno opaki sa ljudskom psihom. Fijukanje, zujanje i krckanje u ušima, priviđanje sićušnih bubica, tačkica i mrljica u perfidnom vidokrugu, iskonska žeđ i izmrcvareni san, paranoidno prećenje da ćeš zvati policiju susednim ljudima iz apartmana, dok u pozadini na replay ide od Black Sabbatha „Iron Man“, tripozno okretanje u četiri ujutru da te neko prati, da će vas neko izotimati i da ćete biti uhapšeni – davali su iracionalni utisak da će od šestodnevnog boravka, usred Bosne i Hercegovine, ostati otisnuti ožiljci šizofrenog razaranja mentalnog sklopa prosečnog mladog čoveka.

Ispiranje mozga sa tri do četiri filma dnevno, koji, kako vodiči kažu, moraju da se gledaju, besciljno brbrljanje sa rediteljima tih dela, trčanja na ručak i večeru, šetanja vamo-tamo, nemanja sa kime da podeliš nespavačku muku, gledanja u prazno, padanja glave u bioskopskoj sali, tuširanjem hladnim znojem u etapama, škrgutanje zubima, unezvereno zabadanje usred razgovora – sve je to bila tričava muka našeg šestodnevnog bluza, koji je srljao u sve veći ambis ništavila.

weheartit.com

Od moje socijalnosti ostali su samo arheološki tragovi. Od volje da bilo šta po tom pitanju uradim, koprcale su se samo bledolike misli. Jer, nije mi bilo potrebno dugo da ukačim, ali koga na ovom svetu zabole crvendać da dolazi i da gleda dokumentarne filmove? One koje to interesuje, očigledno.

Uzgred, priče koje su me susretale u jutarnjim satima su bile uzbudljive. Nabacane deponije nejasnih razgovora, flešbekova na te, ne tako davne, dane pomešane sa nafilovanim prisećanjima o praznoglavim i jutarnjim trabunjanjima sa bivšim sunarodnicima. Pored toga, na telefonu nepovezane niti golišavih slika ispred ogledala, izgubljeni sako i modrice po sumnjivim delovima tela, svedočili su da je viši cilj ujedinjenja mladih pionira i vašeg autora, na svim mogućim nivoima, pao konačan ispit. Što su svi, kako-tako, skalapali prividna prijateljstva, smeškali se jedni drugima i pokušavali da ostanu normalni, sunovrat autorove disocijalnosti je bio u sve bržem sunovratu.

Nervoza se ivičila sa neurotičnim ispadima, neurotizacija je jurila ka poremećaju ličnosti, a iz njega se mutantski izrađala psihotična nakaza koja je rovarila moždanim hodnicima i odbacivala svaku mogućnost bilo kakve interakcije sa ostalim ljudskim bićima. Da bih ostajao na sredini balansa samoobuzdavanja, unosio bih u sebe bilo šta, što bi me teleportovalo na niski start, prekidalo osećaj mučnine, bola, mamurluka, depresije i nervoze, vraćalo osmeh na lice, punilo seratonin lažnim kerozinom i davalo vetar u leđa da se pregura taj još jedan tmuran dan.

„Jesi li ti dobro?“; „Jesi li živ?“; „Svaka ti čast!“; „Što si toliko bled?“; „Hoćeš vode?“; „Baš si kralj“ – sve te rečenice, izjave i, pomozi bože, pitanjca prolazila su mi pored ušiju. Otečenih podočnjaka, krvavih očiju, bez imalo sna, vucarao sam se Baščaršijom, u potrazi za nečime što bi me tajfunski oduvalo od učmale stvarnosti i lutajućih misli ka svim mogućim problemima koji su me u Beogradu čekali. Srkao sam kafe, dograđivao sebe mesnatim ćevapima i čarobnim pitama, grickao baklave – ali, đavola, ništa nije moglo da odnese tu monstruoznu pomisao, da ti neko ne daje da barem malo odspavaš.

„Ma, niko ti nije kriv što se toliko ubijaš“, rekao sam sebi.
„Pa, nije, ali ovo je sve sranje. I ova razmena, i ovi ljudi, i ova nakaradna konstrukcija od programa koja pokušava da nas ujedini. Nikada mi nećemo biti objedinjeni.“, odgovaralo je zlo iz mene.
„To govoriš jer se nisi naspavao“, šaputao sam sebi na uho.
„Verovatno ovako i stvarno mislim“, odbrusio sam.
„Ne misliš, nego konstatno sereš. Pogledaj i sam, svi su oko tebe srećni, druželjubivi, jedino ti ovde sediš, gledaš na sat i čekaš da padne noć“, dobacio sam.

sff.ba

Suze su same tekle kada smo krenuli za Beograd, ali ne zbog toga što se rastajemo – naprotiv, već, zato što konačno odlazimo iz grada koji ima toliko dobar impuls, toliko dobre ljude i toliko veliku dušu, da čoveku najteže pada kada bi mu trebalo reći „do sledećeg puta“, ali ovog puta, samo ovog, moje srce je vapilo za odlaskom. Ljudi su se tog poslednjeg dana grlili, smejali i sa tugaljivim osmesima mahali jedni drugima, dok sam, kao najgora kukavica, sedeo sa strane, grickao nokte, gledao u nebo, molio sve bogove za malo sna i čekao da već jednom krenemo za naš velegrad.

Ali, sledeći put, jednog dana, kada sve ovo prođe, kada dođem sebi, kada iz opijumskih magli izvučem božanstvene isečke pravog druženja iz ovog perioda, kada budem skinuo gargamelsku masku i budem prestao da zakeram, otići ću opet u to Sarajevo, popeću se na vrh vidikovca zloglasne Dobrovoljačke ulice, pogledati prema toj čaršiji, i u daljini, ako me vid ne izda, videću večnu vatru pomirenja, koja je smelo zahvatila nas, decu posleratnog perioda, i zamalo nas, ali samo na milisekundu, ubedila da će na ovom sjebanom Balkanu stvari jednog dana biti bolje. A, do tada – aferim…

Autor naslovne fotografije: Marko Milosavljević